Демир Јован (Митровић) родио се у Херцеговини, око године 1762, па се доселио у Србију, и настанио у селу Драженовићу, у нахији ужичкој.
Чим се је преселио, одмах је отишао у српску војску, која се већ у велике тукла с Турцима (1804—1813).
Пошто се у неколико бојева одликовао, Демир је постао буљубаша у шанцу на Пониквама.
Боравећи у том шанцу, Демир, једном, чује да нека чета Турака Сарајлија иде на Србију. Дознавши то, спреми се да незване госте дочека. Узме своје поуздане другове: Подруга, Каљевића, и Малога Боју, с још неколико одабраних момака, па оде онамо дубоко у Босну, чак на Новакову Стену, и ту сачека и, изненада, груне на Турке; разбије их са свим, и неколике зароби које је, после, за велике откупе, пустио да иду слободно куд ко хоће.
Овим јунаштвом, Демир је изашао на глас и међу Србима и међу Турцима.
Године 1811, добио је капетанску диплому, и у том чину застала га је несрећна година 1813.
Кад Турци, те године, овладају Србијом, Демир се одметне у хајдуке.
А кад се јавио нови устанак 1815, Кнез Милош је, међу првима, позвао Демира на народни посао. И Демир је скочио одмах, скупио дружину, и на Татинцу, више Ужица, утврдио се, одакле је бранио Турцима Ужичанима излазити овамо доле у села и Србе узнемиривати.
И пошто се умирило, Демир је био старешина народни. Прича се да се није никако могао слагати с рујанским срдаром, Јованом Мићићем. Кнез Милош, ценећи оба, за велико њихово јунаштво, мирио их је више пута; или се они опет заваде. Најпосле их затвори оба, у један затвор, рекавши:
— Док се не помирите, не ћу вас пустити!
Неко време они су се и у затвору свађали, па онда један од њих рекне:
— Море, овај од истине не ће пустити ни једнога, док се не помиримо! И помире се, те изађу из затвора.
Има прича да је Демир тужен Кнезу Милошу за криво суђење и за отимање, па да се је, вештом досетком, оправдао. Та је прича лепо измишљена, али у актима пише да је Кнез њему заповедио: да врати све што је од кога био узео, ако жели остати и даље у власти!
Године 1836, фебруара 23, Демир је добио од Кнеза Милоша 100 талира пензије, па је, после, тога, живео код своје куће, у Драженовићу.
Ту је и преминуо године 1852.