Даничић Ђурађ (у књижевности, а крштено му је име и презиме Ђорђе Поповић) родио се у Новом Саду, 61 априла 1825, од оца Јована, свештеника, и матере Ане.
У месту својега рођења, Ђура је свршио основну школу и гимназију; у Пожуну философију, а у Пешти и у Бечу слушао је права. Дошавши у Беч, пред јесен 1845, Ђура се је брзо познао с Вуком и с Миклошићем. Први му је, као што је, доцније, сам причао, открио благо српскога језика, а други му је дао видело, да може то благо познати. За то, у јесен 1846, остави права, и ода се са свим на филологију. Сад се још боље спријатељи с Вуком, и стане бранити његову реформу са свим новом снагом.
Не прође много, а Ђура напише одбрану Вуковој реформи. У тој одбрани доказао је са свим научно путност и природност новому правопису. На овом свом саставу био се је потписао Југовић, по браћи Југовићима из народних песама, које је веома миловао.
Бечка цензура не допусти му да тај састав штампа. За то је морао тражити друго место, где би свој састав штампао. Друго најзгодније место било је Будим или Пешта, али се и ту не би могао састав штампати онакав какав је, докле му се не би променило име, и потпис писца; јер, што је било забрањено у Аустрији, није се ни у Маџарској смело пустити без неких измена.
Тада Ђура свој састав назове:
„Рат за српски језик и правопис“.
И на њем се потпише Даничић, по браћи Даничићима, опет из песама, које је, после Југовића, најволео.
Ето тако је Ђури дошло презиме Даничић, место старога му презимена Поповић.
Даничићев Рат за српски језик и правопис био је најсилнији утук противницима Вукове реформе; он је своме писцу отворио врата Друштва Српске Словесности, у Београду, и, најјачи после Светића, Вуков противник, Др Ј. Стејић, прочитавши овај састав, уздахнуо је и рекао:
— Е, овако још није писао ни један Србин!
Од године 1853—1856, Даничић је учио Кнегињу Јулију српском језику.
Дошавши у Србију, Даничић је 16 маја 1856, постављен за библиотекара Народне Библиотеке, с уговором, као туђ држављанин. За тим је изабран за секретара Друштву Српске Словесности.
Пошто је, редовним путем, прешао у српско грађанство, утврђен је у звању библиотекарском 10 фебруара 1859.
Те исте године, 26 новембра, постављен је за професора словенске филологије, опште историје књижевности, и естетике у Великој Школи.
На тој катедри, као наставник, Даничић је остао мало не пуних шест година.
На крају године 1864, нашавши се увређен једном наредбом министра Цукића, Даничић је оставио катедру, на којој је тако плодно радио и, 2 јануара 1865, постављен је за секретара у Министарству Унутрашњих дела; али он те службе није ни једног дана вршио, него је седео дома, и радио свој научни посао.
Међу тим, позван за секретара Југословенској Академији, дао је, 21 септембра 1865, оставку и на то секретарство у Министарству, и отишао у Загреб.
Године 1873, априла 3, вратио се је из Загреба у Београд, и заузео катедру fилологије у Великој Школи.
Те исте године, 11 декембра, српска му је влада уважила време од 21 септембра 1865 до 3 априла 1873, које је превео у Загребу, и урачунала му га у године професорске службе.
Као професор Велике Школе, Даничић је послан у Париз те је Краљицу Наталију учио српски.
Даничић је до смрти остао професор велике београдске школе, где је и плату примао, ма да је, по одобрењу српске владе, на молбу Југословенске Академије, своје последње године провео у Загребу, уређујући велики Академиски „Речник језика српскога или хрватскога“.
Даничић је био човек ванредно крепка ума, научник необично темељнога знања, писац одвећ велике савесности, књижевник неспорна укуса, и посленик без умора. Он је радило и пером и речју без престанка. Његови су радови и многи и сјајни.
Ево их оним редом како су се јављали:
- Писмо у Подунавцу од 14 декембра 1845, број 50, стр. 207.2
- Рат за српски језик и правопис, Будим, 1847;
- В. Лазићу, 1, Беч, 1848;
- Стара пјесма за ново вријеме, Карловци, 1848;
- В. Лазић 2, и још којешта, Беч, 1850;
- Мала српска граматика, Беч, 1850;
- Нешто о српскијем акцентима, Беч, 1851;
- Нови Буквар Владике Платона, Беч, 1854;
- Разлике између језика српског и хрватског, Београд, 1857;
- Рукопис о Александру, Београд, 1857;
- Српска Синтакса, Београд, 1857;
- Рукопис Кипријанов, Београд, 1857;
- Један пролог на пергамену, Београд, 1858;
- Из српске синтаксе, Беч, 1858;
- Три старе дипломе, Београд, 1859,
- Шта је писао Деспот Стефан Високи, Београд, 1859;
- Грађа за црквену историју српску, Београд, 1859;
- Тајна српска буквица, Београд, 1859;
- Диминуција и аугментација у српском језику, Београд, 1860;
- Живот Св. Саве. Написао Теодосије, Београд, 1860;
- Похвала Кнезу Лазару, Београд, 1861;
- Вуков пријевод Новога Завјета, Београд, 1862;
- Почетак српске књижевности, у Видову Дану, Београд. 1862;
- Служба Свецима Србима, у Видову Дану, Београд, 1863;
- Облици језика српског, Београд, 1863;
- Рјечник из књижевни старина српских 1 — 3, Београд 1863 — 1864;
- Књижевност богословска у Бугара 11—14 века, Београд, 1863;
- Милош Светић појета, у Видову Дану, Београд, 1864;
- Србин Србенди (без имена), Београд, 1864;
- Живот Св. Симеуна и Св. Саве. Написао Доментијан, Београд 1865;
- О Светићеву Огледалу, Београд, 1865;
- Никољско јеванђеље, Београд, 1865;
- Г П. Нинковићу, одговор на Нинковићев привремени одговор у „Србобрану“, 31 и 32, 1865;
- Типик Св. Саве за Ораховицу, Загреб, 1866;
- Свети Ђурађ Кратовац, Загреб, 1866;
- Животи Краљева и Архијепископа Српских, Загреб, 1866;
- Ћ. Ђ. у историји словенских језика, Загреб, 1867;
- Записи из неколико рукописа, Загреб, 1868;
- Акценти у Глагола. Загреб. 1869 (Читао 1867);
- Књига Константина Философа о правопису, Загреб, 1869;
- Рукопис Владислава Граматика, Загреб, 1869;
- Бугарски рукопис, писан 1277, Загреб, 1869;
- Индиске приче прозване Стефанит и Ихнигат, Загреб, 1870;
- Муке блаженога Гроздија, Загреб, 1870;
- Пословице, Загреб, 1871;
- Граматика Ђурђа Крижанића, Загреб, 1871;
- Хвилов рукопис; Загреб, 1871:
- Акценти у адјектива, Загреб, 1871;
- Прилог за историју акцентуације српске, Загреб, 1372;
- Три старе приче, Загреб. 1872;
- Пророштво Деспота Стефана Лазаревића, Загреб, 1872;
- Апокалипса из Хвалова рукописа, Загреб, 1872;
- Тондла, Загреб, 1872;
- Два апокрифна јеванђеља, Загреб, 1872;
- Посланица Св. Саве Архтијспископа српског из Јерусалима у Студеницу Игуману Спиридону, Загреб, 1872;
- Посланица Патријарха Јерусалимског Теофила Деспот српском Стефану, Загреб, 1872;
- Пјесме Мавра Вјетранића — Чавчића, Загреб, 1872;
- Пјесме Николе Димитријевића и Николе Наљешковића, из 16. вијека, Загреб, 1873;
- Nom. Sing. masc. на о и на е. Загреб, 1874;
- Прилог за историју компаритива у српском језику, Загреб, 1874;
- Диоба словенских језика, Биоград, 1874;
- Историја облика у језику српском или хрватском, Биоград, 1874;
- Основе језика српског или хрватског, Биоград, 1876;
- Коријени језика српског или хрватског, Загреб, 1877;
- Рјечник језика српског или хрватског, почео у Загребу, 1878.
Преводи су му ово:
- Приповијетке из Старог и Новог Завјета, Беч, 1850;
- Писма о служби Божијој, Нови Сад, 1854;
- Историја Српскога Народа, од Мајкова, Београд, 1858; и
- Свето Писмо. Стари Завјет, Беч, 1868;
Осем ових списа, јамачно ће се наћи још и изворних састава и превода Даничићевих, који нису спажени, ни овде увршћени.
Даничић је био члан Друштва Српске Словесности, у Београду; члан књижевног одељења Матице Српске, у Новом Саду; члан Царске Академије Наука, у Петрограду; члан Југословенске Академије знаности и уметности, у Загребу; почасни члан Лекарског Друштва, у Београду; и Др философије, по оцени Петроградског Университета.
Од Краља Милана имао је таковски орден трећег реда; а од Руског Цара Александра Другог, скупоцени брилијански прстен.
Дружина младих Срба 1877. кад се је навршило равно тридесет година његову књижевну раду, приредила је лепу светковину у славу његову.
На неколико година пре смрти, опажало се је да Даничићу здравље слаби. Та слабост и за њега није била тајна. Међу тим живећи умерено, и дајући себи, преко године, по неколико недеља одмора, Даничић је мислио да је то са свим довољно бриге о трошном телу свом.
У јесен, године 1880, желећи малко више одморити се, и, том приликом, видети нове српске округе, још из раније уговарао је да и у Софију оде.
И одиста је, последњих дана августа и првих дана септембра, с Др Матковићем, и писцем ових врста, био у Нишу, Пироту, Софији, Брезнику, Трну, Власотинцима, Лесковцу, Прокупљу, Куршумлији, Крушевцу, и Жичи.
Ово путовање га је јако развеселило и окрепило тако да је друге године дошао опет у Београд, и опет је путовао по Србији, али се није вратио онако задовољан, јер је слабост његова већ тада била већа.
Не гледајући на слабост, која га је сагоревала као пламен свећу, Даничић је радио до саме своје смрти, која га утули 4 новембра 1882, у Загребу.
По жељи Његовога Величанства Краља Милана, Даничићево је тело, о државном трошку, пренесено из Загреба у Београд, и укопано код Маркове Цркве, у Палилули.
13 новембра, у 31/2, часа по подне, стиже низа Саву параброд Тетис, и донесе тело Даничићево. Савску обалу беше притиснуо силни свет.
Сандук покојников беше окићен небројним венцима. По програму, који је нарочити одбор раније утврдио, дочекаше га чланови Ученог Друштва, професори Велике Школе, ђаци, пријатељи и други безброја Београђани.
Са Саве је тело спроведено у Велику Цркву где је, намештено и окићено, преноћило. Скоро целу ноћ врвео је свет да види скрињу која за довека заклони онолику величину српскога народа.
Међу тим ни честити град Загреб није хтео пустити Даничића без пратње у Београд. Три изасланика, г. Јурковић, од стране земаљске владе, и г. др П. Матковић и г. Ар. Павић од Академије и града Загреба, дошли су амо да драгог и нама и њима покојника допрате до вечне куће његове.
С овом тројицом удружио се је из Брода и г. Брлић, велики пријатељ и поштовалац Даничићев.
14 новембра освану ведар и, за оно доба године, врло топал дан.
У Великој Цркви, над телом покојниковим, које је опојано у Загребу, учињен је свечани помен.
На тој тужној свечаности бејаше Његово Величанство Краљ Милан: министри, државни саветници, по готово све што милује књигу српску.
Беседе су говорили:
Архимандрит, Ректор Богословије, г. Нестор, и професор Велике Школе, г. Јован Бошковић.
Од цркве се спровод кренуо дубровачком улицом, па је повио десно поред Велике Школе и стана Ученога Друштва.
По програму, ту је била намештена катедра; ту се спровод уставио, и писац ових врста изговорио је ово неколико речи:
Тужни Зборе! Овде, пред овим храмом наука̂, у ком се толика година лила научна светлост с усана непрежаљеног покојника, и у ком ће се од сада кроз векове захвално помињати име Даничића, ми молимо жалосни спровод да се устави, да бар једну реч проговоримо о ономе коме смо толико дужни, и кога никад више не ћемо овде срести. ·
Али како да започнемо тужно изрицање?
Онај, који је речју својом дрешио језике наше; онај, који је пером својим чистио беседе наше, ето, нем, хладан, лежи пред нама!
Који језик ту може говорити? Која уста ту смеју беседити?
Онде је пре место плачу, ридању, него говору, беседи.
Пред нама је, тужни зборе, земљана сенка једнога необичнога родољуба, једнога дубокога научника, одличнога књижевника, животворнога наставника, и, поврх свега тога, једнога ванредно ретког посленика на пољу дужности спроћу отаџбине, спроћу народа свога!
Још од своје младости, Даничић је, животом и радом својим, показивао како силно, како необично љуби свој народ.
Дражи младићских година, милине живота породичнога, чаробни сјај злата, варак високих чинова — не имаху у себи никакве примаме за младића који се дан ноћ учитаваше у творевине народнога духа; који у облицима народне беседе проучаваше богаство и творачку моћ народнога ђенија, и који се труђаше да блага та обелодани свету, те да крепост народа свога покаже у производима духа његовога!
Рад тај бејаше веома тежак; успех, нарочито у оно доба, веома сумњив.
Сви ми љубимо свој народ. Неприродно би било помислити да чедо не љуби родитеља свога. Али ми народ љубимо сваки својом љубављу; љубимо га онако како који умемо; љубимо га онолико колико који можемо.
Нека је свакад искрена, нека је свакад срдачна, љубав та може ипак да буде једнострана, да буде недовољна.
Само умовима необично светлим, даровима ванредно широким, дано је да, одвајајући главно од спореднога, разликујући опште од местимичнога, и трајно од прелазнога, у својега народа љубе баш оно што чини вечиту душу народу, да љубе оно без чега народ и није народ!
Даничић бејаше такав светли ум; он беја̀ше такав шароки родољуб.
Гледајући таким светлим очима на душу народа, а љубећи га тако жарко, Даничић је прионуо радити смерно али непрегржно, да душа народа српскога и хрватскога засија својим правим, својим дивним сјајем.
И, на славу своју, на срећу народну, урадио је у томе више него ико до сада!
Такав родољуб бејаше непрежаљени Даничић!
Тај велики родољуб бејаше у исто време и велики научник.
Рођен с необичним умом, обогаћен потпуним школским образовањем, Даничић се сав одаде науци о језику и, за мало времена, стаде напоредо с првацима у тој врсти људскога знања.
Његово ватрено родољубље увећало је његову ревност у тегобном научном раду, а наука му је била једина судиља у свима одлукама његовим. С тога ни уједном његовом спису, на у једном његовом ставу, не ће читалац наћи да се научник повија по родољубу; него напротив свуда родољуб само подупире научника у труду, а научник осветљава родољуба у суду.
Такав научник бејаше непрежаљени Даничић!
Велики научник бејаше не мањи књижевник.
Кад би, проучавањем појава и чињеница, пронашао извесне научне законе, и када би зажелео ставити те законе у књиге, да светле онима који иду за њим, онда се научник претварао у књижевника.
И у томе послу Даничићу нема равна. Читалац не може довољно да се надиви оној логичности, оној једрини и одређености свакога става Даничићевога. У њега нема нигде ништа недоказано; нема ништа преказано. У њега је свуд угод онолико речи колико његова мисао тражи!
Чак спољни облик Даничићевих списа (хартија, слова, распоред речи) одвојит је од списа других књижевника.
И некад су протицале десетине година докле невичне очи тек спазе те сићушне али значајне разлике.
Такав књижевник бејаше непрежаљени Даничић!
Тај фини, тај беспрекорни књижевник бејаше на катедри животворни наставник.
У професорској служби, као и у сваком другом послу свом, Даничић бејаше светли углед. На часове је долазио тако тачно да су се, слободно, по њему могли сахати догонити! Одело његово бејаше свакад уљудно; држање свакад угледно; настава јасна; лекција примерна, а реч — огањ живи који не пали, не сагорева, него осветљује и загрева!
Крепост његовога духа, сјај његовога ума привлачаху к њему и оне који не беху његови редовни ученици.
Такав наставник бејаше непрежаљени Даничић!
И кад све те врлине поређамо; кад свакој одамо достојно поштовање; онда се тек устављамо пред Даничићем на стражи дужности.
Сви смо ми срећни кад можемо рећи да смо испунили по коју дужност спроћу отаџбине, спроћу народа свога. Војник, од кога сене тражи ништа мање него крв, кад куцне велики час, иставља прси своје ударцима непријатељским, да послужи своју отаџбину. Згођен — он пада на пречац. Њега кади песма; њега кити слава. Поштеђен — враћа, се мирно на одморак, где прима награде и одликовања. И други јавни радници, ко пре, ко после, добијају одмену у служби, добијају одмор после труда.
Даничић, војник знања против незнања, не имаде смене ни одмора свега века свога! Даничићева битка траја равних 35 година!
За толико време, Даничић не знаде ни за срећу породичког живота, ни за милину пријатељске доколице, и за одмену у раду, нити за одмор у труду. Он је лагано венуо на стражи своје дужности; он је, сваки дан по мало, умирао кроз пуних 35 година!
Кад му пријатељ један, видећи то, рече:
— Престани; одмори се! Он одговори:
— Жетве је много, жетелаца мало: мора се журити!
— Тако ћеш сатрти себе пре времена!
— Ако! Само нека се изврши дужност!
— Ако ослепим, послушаћу те; а докле год видим, ово ми је дужност, као војнику стража!…
Такав посленик бејаше непрежаљени Даничић!
Ипак, поред све немарности према самом себи, у Даничићеву срцу бејаше и једна чисто лична жеља, коју он изјављиваше врло ретко, и пред ретким пријатељима својим. Та је жеља: Да кости остави у Србији.
4 септембра 1880, Даничић, с двојицом својих пријатеља, путоваше из Куршумлије преко Јанкове Клисуре у Крушевац. Уз пут бацаше он често очи на величанствени Копаоник, па ће у један мах више шанути него проговорити једном од пријатеља:
— Право има Панчић, што жели да се сахрани на Копаонику! А мени би сваки брешчић био Копаоник, само кад би ми Бог дао да оставим кости у Србији!
Ђуро, брате слатки! Хвала по хиљаду пута Светломе Краљу, твоја се смерна жеља ето испуни!
Твоје ће кости почивати у недрима мајке Србије, а твоје име, твој спомен, и твоја дела, као историско наслество свега народа српскога и хрватскога, предају се уму и срцу потоњих нараштаја српских и хрватских, да се делима твојим осветљавају, да се духом твојим задахњују, да се именом твојим диче и поносе!
Даничићу, пријатељу непрежаљени! Ти умре да текар од сада живиш…
Лака ти била српска земља, коју си толико прославио!
Од велике школе, спровод је прошао поред позоришта, Теразијама, поред Краљевог Двора, па на гробље палилулско.
Над самом раком, г. Љуба Стојановић, у име ђака свих школа наших, оплака покојника заветом: да ће школска омладина српска вазда имати пред очима сјајни и животворни пример великога учитеља свога, Даничића!
Сахранисмо га; отпевасмо последње „вечнаја памјат!“
Сунце грејаше као у августу, али жега његова не загреја срдаца наших, кад хладна земља покри ово животворно сунце српскога ума!…
Даничићева слика има у београдском Народном Музеју.