Дамњановић П. Раја, родио се 29 августа 1811, у Синошевићу, у округу шабачком, од оца Петра и мајке Анђелије.
Учио се најпре у Синошевићу, а после у Манастиру Криваји.
Прешавши у Шабац, Раја је дошао у кућу г. Јеврема Обреновића, који је био велики сердар тога краја.
Кад се г. Јеврем преместио у Београд, он је и Рају повео са собом, и, доцније, учинио га својим секретаром. У тој служби Раја је остао до 1839.
Те године одређен је био за секретара војводи Вучићу, који је, онда, ишао с војском у Крагујевац на Дивље Поље (пред Крагујевцем).
У јесен, те године, био је Раја у оној комисији која је ишла по Србији, и народу тумачила Устав. По повратку, постављен је за секретара у Министарству Финанције.
Године 1840, остави службу и — због трвења међу странкама — изиђе из отаџбине. Тргујући храном, пробавио је у Броду и Сиску до августа 1842. Августа месеца пак дочека у Земуну Вучића, па с њим, преко Панчева, пређе у Смедерево, и оде у Крагујевац. Ту Вучић заузме војску и топове, отвори буну против Кнеза Михаила, и разбије га и ту и на Жабарима, после чега сиђе с војском на Врачар, где постави са свим други ред ствари у Србији.
Раја је, за то време, био уз Вучића, као његов секретар.
Пошто је Александар Карађорђевић изабран за Кнеза, Раја је постао главни благајник Министарства Финанције, али те службе није ни примао, већ је вршио дужност управитеља Вароши Београда чак до краја 1844.
Тада пак постављен је за помоћника Министру Унутрашњих Послова.
Године 1847, постао је Министар Финанције.
А године 1848 враћен је за помоћника Министру Правде и Просвете.
Године 1855, постао је председник Врховном Суду, по том члан Савета, а одмах за тим Министар Унутрашњих Послова.
Године 1856, враћен је с министарства у Савет, а године 1857 ушао је у заверу противу живота Кнеза Александра, због чега је затворен, осуђен на смрт па, путем милости, заточен у гургусовачку кулу, где је и умрьо 14 марта 1858 године.
Раја Дамњановић био је, у своје време, врло чувен међу чиновницима већега реда, са свога демократскога опхођења са сваким, са своје љубазности с којом је рад био сваком учинити мале услуге, да њима може, кад затреба, купити веће. Водио је преписку и с практикантима, и с пандурима, и ваљда никад никаква писма које би му од кога дошло, није оставио без одговора!
И све то чинио је рад власти за којом је гинуо до смрти, и рад које је и умрьо пре времена.
По души, веома лукав, а по опхођењу веома гладак и љубазан господин, он је у животу, већином, цењен као човек добар, који страда са своје доброте!…