Грујић Јеврем, државник, родио се 1826 у селу Даросави, у округу београдском. Отац његов, Пантелија Грујић или боље Грујичић, био је Гарашки калауз, и присталица Вучићев, те зато је, по одласку из Србије Кнеза Михаила 1842, постављен за капетана у срезу туриско-колубарском1.
Јеврем је основну школу свршио у месту свога рођења, а гимназију и лицеј у Београду.
Стасит, лепо развијен, смеђ, и личан младић а, као капетански син, свакад лепо одевен, Јеврем је био врло симпатична личност међу београдским ђацима својега времена.
По свршетку лицеја, Српска влада га посла у Париз, да на Сорбони допуни своје правно школовање. Онамо је слушао права постао лисансије.
Године 1854 вратно се је у отаџбину, и постао је протоколиста судског одељења у Кнежевој канцеларији.
Та му служба није давала много посла, те је, за све остало канцелариско време, прочатавао, управо проучавао све доондашње Зборнике закона и уредаба у Србији.
Године 1855 отишао је у Државни Савет за столоначелника, а у почетку године 1856 постао је млађи секретар у Савету. Одате је авансовао у Главну контролу за Државнога комесара. У то се већ састала у Београду она знаменита Светоандрејска скупштина, која узе Грујића за свога секретара.
Кнез Милош, повративши се на престо, постави Грујића за помоћника попечитељу правосудија, а Кнез Михаило, по очиној смрти, повери му министарство правде у кабинету Филипа Христића. Одатле је Јеврем, наскоро, отишао за члана врховнога суда.
Кад оно судије врховнога суда, ослободивши окривљенике у извесној смедеревској завери, падоше под нарочити државни суд, и бише осуђене на затвор у Карановцу, онда и Јеврем са тим својим друговима судијама трпи тај затвор више од године дана, па сви бише помиловани, и Јеврем дође у Београд кући.
Године 1869, Грујић је послан у Цариград за српскога капућехају, а одонуда је 1875 дошао за министра правде у Стевчину кабинету.
Године 1880, Грујић је отишао у Цариград за посланика, и онамо је провео шест година, па је онда премештен у Лондон, опет као посланик.
Године 1889 из Лондона је премештен у Париз, где је остао до марта 1892, када је стављен у пенсију, и вратио се у Београд кући, где је и умро 15 септембра 1895.
Грујић је био ожењен рођаком знамените Госпође Јеленке: уза жену је добио врло леп мираз.
Грујић је био човек у мишљењу спор, у одлучивању нерешљив, а у изражавању и писању сувише смотрен, опрезан; с тога су његови концепти за чудо много преиначавани и веома измрчени.
У говору је обично најпре помињао оно што је споредно, па је главно додиривао тек ако се другојаче не може.
Једном, у присуству Вука Ст. Караџића, Грујић, као помоћник министарства правде, молио је Кнеза Михаила, да поради у старога Кнеза, те да овај постави Матеју Црвеног (Симића) за министра правде.
— Бабо је некад волео старешине крупне, главате, и плећате, рекне Кнез Михаило: — не знам да ли је и данас при том укусу; али за Бога Г-не Грујићу, Г. Матеја уме само своје име да запише, а не зна даље ни читати ни писати: какав ће он бита министар јустиције?
— Господару, одговори Грујић: — ја бих све радио сам; он тек да подписује!…
Кнез се малко осмене на ту комбинацију помоћникову, и обећа говорити с оцем.
Кад Грујић изиде, Кнез ће упитати Вука, како му се свиђа тај предлог; а Вук, још смотренији од Јеврема, одговори овако:
— Баш, баш, Ваша Свјетлости, мајстор човјек Господин Грујић! Тако је баш како га ја знам. Ја га баш тако знам како је!…
После тога, Кнез је кроз благ осмејак причао, како је Вук, не знајући Кнежева мишљења о ствари, изговарао и понављао речи без одређенога смисла, само да да̂ неки одговор на питање, а ипак ништа да не каже!…
Јован Илић, друг и пријатељ Јеврема Грујића, слушајући овога у скупштини, како увија кад говори, у сред седнице рече:
— Е, ово је оно: „Помози Бог чаршијо и једна и друга страна!“…
Милован Јанковић пак, на једном састанку, у Стевчиној кући, где су се имали о нечем договорити, слушајући Јеврема како се чуди Шваби молеру, који је вешто нашарао плафон у Стевчиној соби, прсне и рекне:
— Та што се бенавиш, тако ти Бога! Нисмо ми овамо дошли да се дивимо швабиним шарама, него да се разговоримо о послу…
Око године 1871 или 1872 Грујић је лицитацијом купио у Дубровачкој улици, преко пута од Народне банке, дућан Луче Ћурчије. Дућан је тај имао с лица 4 м. и 50 с. м. а у дубину око 32 метра. Иза тога дође регулација и ширење улице, и тако се дућан дигне, а и од самога се плаца прилично осече, те остане још мањи. За тај тако мали остатак плаца Мијаило Павловић и Луча Бакалин давали су Грујићу 1600 дуката! Он није дао. Они су га молили да сам постави цену. Он је одговорио, да му није за продају. Онда су они дигли своје нове зграде, а Јевремов је плац остао празан и досад, јер се на њему, онако малену, ништа веће не може да зида!!…
Ето тако се тешко Грујић одлучивао у сваком послу. Он је такав био по својој природи, а уз то је јамачно имао и неко искуство, које му је световало опрезност и промеравање што кад да рече.
Где је и на чем је стекао то искуство ваљда ником није и казивао, пошто је и у том био опрезан.
Грујић је написао и публиковао:
- Обзор Државе, у Невену Слоге;
- Андреја Стаменковић, биографија;
- Les Slaves du Sud, с Јанковићем, у Паризу, и
- Пропаст Великог Суда, у Србији.
Грујић је, за млађих својих година, хваљен може бити и колико није заслуживао, а у старије своје доба потцењиван је и колико није требало!
Кроза сав свој живот Грујић није био оладнео спроћу села, у ком га је први пут огрејало сунце!…2
То му је лепо и похвално! Бог да га прости!
- Актом Привременог правленија од 4 септембра 1842 бр. 108. ↩︎
- У оно време кад је био без службе, Грујић је одлазио својој кући у село и онамо дуже време проводио. А гроб свом пок. сину, код Маркове цркве, наредио је да се огради опсеком од црвенога мрамора, али са свим онако како сељаци своје гробове опсецају дрвеним опсецима!!… ↩︎