Гарашанин Милутин, државник, родио се у Београду 10 фебруара 1943, од оца Илије и матере Софије.
Основну школу учио је приватно а гимназију и прву годину природњачког одсека у лицеју у Београду.
Године 1860, отишао је у Француску, те је у Париском лицеју Сен-Барбу изучио основну и специјалну математику. Године 1863, ступио је политехнику, и ту је довршио математичке науке. Године 1865, постао је артилериски потпоручник, и ступио је у артилериску школу у Мецу.
Вративши се у Србију године 1868 он, из партиско-политичких узрока, није тражио државне службе, него је, све до 1880, живео у Гроцкој, бавећи се млинарском индустријом, сточарством, и земљорадњом.
Када пак Србија године 1876 уђе у рат с Турском за ослобођење и независност, Милутин Гарашанин ступи у војску, као артилеријски капетан прве класе. Одређен у Ибарску војску, отишао је на Јавор, и онде је командовао чачанском бригадом прве и друге класе. Ту је био у свим биткама и, на Огоријевцу, 11 августа 1876, буде рањен у ногу. За трајања тога рата произведен је у мајорска чин, и добио је таковски крст петог реда.
Кад је, године 1877, обновљен рат с Турцима, Гарашанин се поново ставио на расположење војној власти. По свршетку тога рата, отишао је кући, и живео је као приватан човек.
Године 1880, октобра 19, Гарашанин је ушао у Пироћанчев кабинет, као министар унутрашњих послова.
Године 1883 послан је у Беч за српскога посланика, и године 1884 био је позван, те је саставио кабинет, у ком је као председник остао до 1 јуна 1887.
Године 1894, послан је као српски посланик у Париз, где је остао све до смрти, која га снађе, после дуге и тешке болести, 21 фебруара 1898. Тело његово пренесено је о државном трошку у Београд, и сахрањено у Новом гробљу.
Гарашанин је пером владао одлично; писао је много чланака у разним листовима. И сам је издавао часопис Поглед, и друге мање публикације. Имао је велику полемику с Јованом Ристићем, нападајући овога политику, нарочито за првога његовога намесништва. У скупштинама говорио је као прави од талента беседник. Имао је и вољу и лакост да се, беседећи, и нашали, а у шали је кад и кад миловао и пецнути, што му је некад и штету доносило.1
При образовању Напредне странке, он је у тај посао улазио и споро и с муком; а после је остао у странци за све време њезина живота и рада и, најпосле, он је њу коначно и расуо као странку!
Човек висока раста, крупне снаге, црна, јуначкога лица, очију великих, гласа јака али не једра, Гарашанин је био врло импозантна појава. На обичном послу није се жустрио, а у бојевима је био и храбар и тачан како се најбоље може желити. Управо, Гарашанин у капуту, и Гарашанин у војничком мундиру, као да су била два различна човека!…
Као државник у многом што чем није био срећан, а као човек био је у свачем честит и светао!
Лака нека му је српска земља!
- Једном у скупштини, одговарајући опозицији, која се позивала на јавно мњење, Гарашанин се нашали овако:
— Господо! То јавно мњење хоће некад да буде и мало безобразно, кад се пача у оно што не разуме и т. д.
За то је доцније, жестоко нападан. Пријатељи су тврдили да је рекао безобзирно а не безобразно, али и та коректура није умалила напада̂. ↩︎