Гусларовић Глиша, родио се у нахији пожаревачкој, не знам у ком селу.
Био је човек малешан, да га немаш шта видети; али је ипак био барјактар војводи Петру Добрњцу, и јунак да му се је дивио сам његов војвода.
Једном, на Делиграду, у шанцу, рањени оба, и Добрњац и Глиша, лежали су под шатором, а битка је још трајала. Добрњац, као војвода, устајао је овда онда те наређивао што треба у војсци, па се враћао и завијао своју рану. На један мах потегне кумбара, на усред онога шатора, у ком су лежали војвода и његов барјактар!
— Ја помислих, причао је Добрњац: — сад је крај свему, на се чисто збуних, не сећах се шта бих могао радити, него само гледам кад ће да се распрсне; али Глиша чека, чека да се распрсне, па кад виде да се тако дуго не распрскава, да нас помлати, него се само окреће, он се диже и повика:
— Та пуцај, над нашином главом пукла, да видим већ и твоју силу! Иза тога се пружи, узе крчаг с водом, тресну њим о кумбару и — угаси је!…
Другом једном приликом, у боју, где су, причао је опет Добрњац, куршуми падали као киша, Глиша је држао барјак, као обично; тада је већ био стекао, које где у ранијим бојевима, 10 рана, и све су му биле зарасле.
Усред то кише од пушчаних зрна, Глиши се приђе на поље. Он, с барјаком у руци, изиде на шанац, окрете леђа онамо откуд лете куршуми, и рече:
— Да видим, могу ли погодити у готово место; на здраву су ме доста избушили!…
— И ако ми је било пре до плача него до смеја, вели Добњац: — кад сам тај покор видео, хтео сам пући од смеја!
Глиша је 1811 отишао, за својим војводом, из Србије, па је, после, живео у Кишењеву. Пројахавши свога коња, једнога дана, враћао се је кући; и не хотећи сјахати, намери кроз вратнице да ујаше у авлију. Горњи праг од вратница закачи га, и пребије по средини на коњу. Од тога је одмах умрьо. Њега је испратила руска војска с војним почастима.
То је било 1821 године у Кишењеву.
Сима Милутиновић је написао Гусларовићу овако „надгробно“:
„Гди је јунак преко Срба?!
Готов на бој и до гроба,
Јездећи би и у вечност,
Да позволи теке земност.
Ал’ је исти и прам’ Турци
Диз’о мача у десници;
Гусларовић Глигорија,
Зна и знаће Даворија,
Овде, браћо, погребени,
Трин’ест ранам’ овенчена:
Знанци т’ веле, док’ би сваки,
Вечна т’ памет на вијеки!“