Грујић Никанор, владика пакрачки, родио се у селу Липови, у Барањи, 1 декембра 1810, од оца Прокопија, свештеника, и мајке Агрипине.
Крштено му је име Милутин, а Никанор се назвао, кад је ушао у калуђерски ред.
Основну школу изучио је у месту свога рођења, па је онда ишао и у школу немачку.
Гимназију је учио у Мохачу и у Печују.
У овом месту свршио је, доцније, философију и права, па је, после, сишао у Карловце, те свршио богословију, 1840.
По упуту Митрополита Станковића, Грујић оде у манастир Кувеждин, где га дворски игуман, Константин, покалуђери лицем на Петров Дан, 1841. Тада је узео име Никанор, за спомен печујском владици Никанору Мелентијевићу.
у Кувеждину је Грујић провео, као искушеник, и као монах две године.
Године 1842, на Св. Николу, зађаконио га је, у Карловцима, Митрополит Јосиф Рајачић, и поставио га за професора богословије.
Године 1843, на Св. Јована, произведе га Рајачић за протођакона. Те године водио га је уза се у Пожун и у Беч и, у овом последњем месту, у грчкој цркви, 18 маја, рукоположивши Каћанскога за свештеника, Грујића је произвео за архиђакона.
Године 1848, маја 1, на скупштини, у Карловцима, два најсилнија беседника беху Каћански и Грујић. После беседе Каћанскога, скупштина је извикала Митрополита Рајачића за Патријарха Српског, а после беседе Грујићеве, извикан је пуковник Стеван Шупљикац за Српског Војводу.
Одатле је Грујић отишао, као депутат, у Праг на словенски конгрес. У тој депутацији били су још: Ђорђе Стојаковић, Јован Суботић, и Павле Стаматовић.
Године те, 26 септембра, Рајачић је произвео Грујића, у Карловачкој цркви, за архимандрита. И он је одмах, после тога, отишао у манастир Кувеждин.
Од године 1855 до 1861, био је Никанор архимандрит манастиру Крушедолу.
У течају тога времена, године 1859, био је и мандатор горњо-карловачке јепархије.
Године 1861, Патријарах Рајачић, који је Грујића веома миловао, и бојао се да не остане после његове смрти само архимандрит, завладичи га, и ако није било ни једне јепархије празне. И тако се је нови владика Грујић налазио уз Патријарха као „јепископ без града“.
После смрти владике Стевана Крагујевића, Грујић је, као већ посвећени јепископ, послан да управља пакрачком јепархијом.
Године 1872, септембра 21, поставио га је цар за управника, српске архијепископије и патријаршије карловачке, а кад је, 1874, Ивачковић изабран за патријарха, Грујић се је вратио у Пакрац.
Владика Грујић умрьо је 5 априла 1887 у Пакрацу, после дуге и тешке болести.
Грујић је рано почео писати. Његови списи већином иду у појезију и у лепу књижевност.
Најпре се јављају његови:
- Стихови и оде које је, још као ђак, писао знатним људима и патријотама онога доба (Печујском бискупу Игњатију Сепеши; Стратимировићу, Мушицком, и др.);
- Еклога на Благовести, 1846;
- Панегирик Патријарху Рајачићу, 1850;
- Свети Сава (недовршен спис);
- Примедбе на превод Новога Завета, у Земуну, 1852;
- Народна Скупштина 1 и 3 маја држана у Карловцима;
- Пређашња политика дворска, и садашња политика маџарска, у Београду, 1849.
- Приповетке мојој ћери (превод с француског); Оваких је превода више штампано, или без имена, или под именом Срб-Милутин, како се је још у младости потписивао;
- Из живота угодника Божјих, Нови Сад, 1885;
- У Српском Забавнику, који је излазио у Загребу; у Јавору, и Стражилову, штампано је доста Грујићевих песама и других састава и превода.
Оставио је у рукопису: Довршетак свога „Светога Саве“, и своје Мемоаре, коју су пуни интереса у сваком погледу.
Грујић је био члан Матице Српске, Матице Словачке, и Српског Ученог Друштва, у Београду.
Слог је у Грујићевих списима леп, марљив, хармоничан, а језик је чистији од језика у свих писаца његовога чина и његовога доба.