Поменик

О

Милан Ђ. Милићевић је објавио Поменик 1888. године, а Додатак Поменику 1901. године.

Поменик је Википедија са душом.

Садржај

  1. Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба
    1. Гробним каменовима
    2. Предговор
  2. Додатак Поменику од 1888
    1. Години 1901
  3. Поменик (1971)
    1. Милан Ђ. Милићевић и његово дело
      1. Глава 1
      2. Глава 2
      3. Глава 3
      4. Глава 4
    2. Биографски подаци
    3. Библиографија
  4. Подбелешке

Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба

Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба / написао М. [Милан] Ђ. Милићевић

Гробним каменовима

Питао сам старе паметаре за знамените људе из њихова доба, па сам од њих често добијао одговоре непуне, нејасне, и, некад, толико супротне да, по самим тим одговорима, не бих могао саставити ни најблеђе слике покојника ког сам тражио;

Прелиставао сам записе сувременика, не бих ли нашао штогод о заслужним нашим сународницима, па и ту нисам био много боље среће; јер је таких записа врло мален број, а и од тога малешнога броја, у тешке дане наше, пропало је много;

Обраћао сам се потомцима да ми јаве што се зна у породицама о заслужним прецима, па сам од њих, некад, примао; одговоре: да унуци „баш ништа не знају о дедима својим“, ма да су деди били војводе, а унуци су пуковници;

Молио сам наследнике за ближе извештаје о онима о чијој тековини можда и данас живе, па ми и они, с великих својих послова, нису имали кад дати тражених обавештења.

Најпосле, упутио сам се ка гробовима, и почео сам куцкати и од маховине и наноса чистити њихове плоче, крстове, и друге покојничке белеге. Душа ваља, и тамо вам сретао протојереје који крстове заслужних покојника чупају, божем, да прошире простор око цркве; виђао сам потомке који плоче својих предака остављају дунђерима да их лупају и новој звонари у темеље бацају; налазио сам школоване унуке који на туђем гробљу жале да расплачу, а својих дедова и стричева споменике малодушно крећу, остављајући гробове шуте, само за то што су записи на њима за неке данашње очи оштри; а видео сам доста гробних крстова и у портане ограде узиданих, за прагове поваљених, и за подножнике јахачима усађених: па ипак су ми студене гробне стене често казале више него многа наследничка уста!

Каменови гробни! Захваљујући вашим записима, наши ће потомци знати где местимице почивају кости Кнеза Палалије, Илије Бирчанина, Милоша Поцерца, Проте Смиљанића, Попа Ранка из Рудоваца, Игумана Хаџи-Атанасија, и толиких других.

За то ја овај Поменик и намењујем вама, ледене гробне стене! Намењујем га оном похвалном обичају наших старих, по којему је челично длето у студени камен укресало толике светле историске истине!

О, нека би се тај красни обичај одржао дуго; и нека би, дао Бог да то животворно длето, и од сада, има кога, и има рашта, укресавати у тако верне чуваре историских истина!…

— М. Ђ. Милићевић

Предговор

Незнано — непитано; знано — вољено.

Једне ноћи снио сам сан необичан, какав нисам снио никад дотле а, даће Бог, да га не сним никад ни потле!

Тај сам сан записао још оне исте ноћи. И овде ћу га испричати за то што он, у неку руку, показује како је постала ова књига.

Сним ја као да идем озго од Теразија к Стамбол-Капији. О, Боже сачувај, како ружан, како страшан, бејаше Београд у онај мах! Од онога варошкога шанца, коме се сад слабо траг зна, па горе к Теразијама, и овамо к Палилули, нема нигде ни кућерка; већ је свуда израсла травуљина с човечијега боја у висину. Кроз ту травуљину вијугају се два три узана коловоза, којима овде онде, прође по неки сељак, дроњав, чупав, често гологлав, опасан ликом, а, у лицу блед и учмао, као да тек трећи дан једе хлеба, страшљиво гонећи дрва на колима, која вуку два обично сићушна, буџуљаста, вочића!…

Поред мене, не знам откуд, ни како, обрете се некакав духовник. То бејаше човек висока раста, сува лица, дуге проседе браде, пуних седих бркова, црних обрва, светлих очију а права носа: по оку и лику са свим војник, а по мантији — смерни духовник!

— Хајдемо напред! — рече он мени неким старешинским гласом, и ја га послушах.

Приђосмо к Стамбол-Капији, а ту имамо шта и видети: Од моста пред капијом побијена су два реда растових кочева: један ред иде доле к Палилули, а други — горе к Теразијама. Па те кочеве набијени су живи људи. Неки од тих јадника већ су издахнули, а неки још крче и стењу у мукама: оздо им пси, још живима, одгризају стопала од ногу. Двојица беху свештеници. Мостом из Стамбол-Капије, одонуд из вароши, удари Газда Никола Луњевица. Један од оне двојице попова јекну:

— Кап воде! да си по Богу брат!

— Брате слатки! — одговори Луњевица, не устављајући се, и не погледајући у мученика: — две главе да имам, не бих ти је смео додати, колике ме очи гледе!… Па оде некуд горе к Теразијама…

Видевши ту страхоту, ја се препадох и, не смејући даље, стадох.

— Хајде! Хајде! рече духовник: — има, још да се види!

Пођосмо к вароши.

У Стамбол-Капију уводи дрвени мост, испод ког се је ујезерила велика баруштина, покривена жабокреком; на капији стражу чувају Турци сејмени; а у сводовима, у капији, на гвозденим кукама, штрче неколике људске главе!…

Изишавши из капије, уђосмо у неке криве, уске, и тесне улице: куће су, с обе стране, малене, јадне, црне, обрнуте леђима к улици; овде онде види се и по који дућан с ћепенком, а купаца нигде ни једнога: тишина је као да је по ноћи, а не пола дана! Где је сад пијаца, ту је велико гробље: по њему пасу неколике краве, двоје троје кљусади, и два магарца под самарима!…

Наиђосмо на Калемегдан: лево од нашега пута пасу пашине камиле, и вулају се чопори паса, а десно, онамо к Дунаву, играју се несташни Турићи који, чим опазише нас двојицу, осуше на нас каменице, да се једва заклонисмо ушавши у прву градску капију.

И у сводовима градских капија, о гвозденим кукама, висе људске главе, неке давнашње, а неке тек осечене; а и по бедемима, овде онде, виде се главе, набијене на коље, као лубенице или бундеве!

Пред пашиним конаком, на високу шиљку, зија глава војводе Станоја Главаша. Према њој, на неколико корака, смерио стоји руднички Кнез Милош Обреновић, с чалмом око главе: скрстио руке, поникао лицем, па само гледа преда се.

Бесне делије, пролазећи поред њега, нешто га задевају, а он тек слеже раменима и, понекад, погледа на Авалу дубоко уздахнувши.

— Духовниче! — рекох ја: — мени је врло тешко: ноге клецају пода мном; ако можеш, изведи ме одавде, молим ти се!

— Не бој се! — прозбори он кроза зубе…

И, у тренут ока, ми се нађосмо у порти београдске цркве; а она, сирота, ниска, мрачна, чађава, уваљена у рупу; без звона да се огласи, без крста да се распозна: права, магаза!…

Од цркве пођосмо кроз вајну српску варош. С обе стране улице малене су чатрље, с вратанцима тако ниским да се и најнижи човек мора сагињати кад у њих улази. И те су куће све затворене, све су пусте: нигде живе душе! У један мах, за нама, зачу се некакав тутањ; ми се склонисмо: ето удари из града чета делија, идући у поље на џилитање. Коњи товни, а Турци осиони, па већ не знају шта раде од беса: гађају из пиштоља у куће, потежу се џилитима у ћепенке; двоје слушчади, што иђаху с воде, и не имађаху куд склонити се, разгазише коњма, а једнога старца, који се из своје уџере помоли на улицу, примлатише џилитима, и одоше, смејући се!…

— Ама по Богу духовниче, је ли ово одиста Београд, или је неко друго место?

— То је глава Србији; то је крвави град Београд; — одговори ми он, и само затресе главом…

Док би човек ударио длан о длан, ми се нађосмо на неком другом месту: као да бејасмо негде у Шумадији, али, где местимице, не бих умео казати. Тамо нађосмо друге слике и прилике:

Путови су сви узани, каљави, кривудави; села̂ готово ни нема, већ сама селишта и збегови. По збеговима јадне сељачке куће све су на колима, као у чергара; ватре се ложе под отвореним небом, те се меси хлеб, и кува оно чемерно јело: ту се љуљају колевке, ту чаме немоћни старци, ту умиру болесници. Људи су сви дроњави, црни, с главама чупавим, или подбријаним; жене су све ружне, а деца, пупава, гола, и боса, вију се око матера и пиште иштући хлеба. Једна мајка наставила на ватру котлић кукуруза, да захрани децу па, да би мање плакала, забавља их овом песмицом:

Гори, гори ватрице,
Кључај, кључај водице,
Кувај брже кукурузе,
Да се деца развеселе!

Овом песмом она, за часак, утеши децу па се, доцније, зачује још јача вриска.

— Где смо ово сада, духовниче? упитах ја свога вођа.

— Сад смо у Шумадији, у средини Србије; и како је то што гледаш ту, тако ти је од Дунава, до Сињега Мора; тако ти је свуда где живе Срби!

— По Богу, духовниче, за што је то тако?

Старац слеже раменима, па онда рече:

— Самовоља… бесуђе… безакоње… опусти земљу, отера народ у гурбете…

— Има ли гдегод бољег живота нашему народу?

— Има живота другојачијега, одговори старац развлачећи речи: — али не знам колико је и он бољи?…

Опет, у тренут ока, нађосмо се у неком другом, мени незнаном крају, у месту са свим другојачијем: бесмо ли код какве цркве, или код манастира, или у некаквој школи — не умем казати. На скупу бејаше доста људи, који беху одевенији од Шумадинаца, и одело им беше другојачијега кроја; главе им не беху подбријане, али у многих беху обријани брци: сви беху гологлави; сви сеђаху, само један гласно читаше:

— Дражајша јуносте Серпска, викаше он: — се предлагају тебје Златнују Књижицу, содержашчују должности человјека граждански и христијански. Слиши убо:

Невјежество и заблужденије јесу зла душе в призренији разума: пороци и безпоредачне страсти, јесу зла душе в призренји воље: и сија зла треба отклањати со сваким усиловенијем…1

— Где смо ово сада, духовниче? упитах ја вођа.

— Сад смо у земљи где нема Турака, али где има мрака, и других великих невоља…

— Како је овде нашему народу?

— Као туђину у кући туђој!

— За што онај човек онако заноси читајући?

— За то што мисли да онако треба.

Рекавши то, старац се окрете од мене.

Ја погледах, и гле!

Са свим други свет пуче пред очима мојима! Ох, како сад бејаше лепо погледати на све стране! Ја и мој вођ као путујемо к Београду. Путови сви насути, прави, широки; путника свуд много; путне гостионице велике, чисте, лепе; села честа, голема; куће по селима, беле, лепе; народ одевен, весео; земља обрађена; школе као дворови, а цркве се сијају и виде из далека.

Приђосмо к Београду. На Врачару се вежба војска српска. Београд се пружио побиљем једне велике косе; красним кућама испунивши све бокове коси, спустио се је чак на обале две велике реке; на Краљевском двору вије се застава с белим Душановим орлом, а на цркви злаћени крст већ собом пара облаке. По улицама, по дућанима, гостионицама, ври народ: трчи се, ради се, продаје се, купује се…

Где је била она страшна Стамбол-Капија, сада је красни двор за поуку у игри и забави, а према њему је споменик сину Милошевом!

На пијаци, место турског гробља и травуљине, дигао се је двор као и краљевски.

— Овде је школа за младиће и за старце, рече ми духовник. — ко је жудан знања, улази у ову кућу, и подмирује се, као жедан водом на точку!

При отворену прозору, послушасмо наставниково предавање: бејаше милина чути лепоту српског језика, и разговетност онога што наставник казиваше.

На Калемегдану дигао се гај, лепши него у Космају. Крозањ се вијугају стазе свакојаке, а стазама тима, по хладу и мирису, шетају се људи уморни од мисаонога рада, и, шетајући се, међу собом говоре, како би требало да се стазе често поливају, те да не буде ни мало праха под ногама…

Где су се пре играли Турићи, који су мене и духовника јурили каменицама, сад се српски ђаци уче војним покретима!

— Хвала Богу, духовниче, рекох ја: — како се ово све за час, овако измени?

— Није се то за час изменило, одговори он: — Од онога несрећнога доба, кад су овде биле оне страшне слике и прилике, гора је листавала, равно седам десет и три пута! И док се је ово овако начинило, урадило, и удесило безбројни су се твоји преци тешко промучили, а многи су за то и животом платили!

— Па који су то честити људи, духовниче, упитах ја, готово нехотице?

— Е, добро чиниш што за њих питаш! Они су некад били знани и уважени, а данас их већ покрива тама заборава!…

Зар се њихова имена, њихова дела, не би могла отели од заборава, и приказати потомству?

— Би! рече старац осмехнувши се: — кад би, на прилику, ето ти, данас, пошао од паметара до паметара, од записа до записа, од гробља до гробља, па би, на тај начин, прибрао имена тих радника и од њих би саставио Поменик, који би Срби могли узимати у руке сваки дан, а не тек од године до године, о задушницама!…

— Ја бих се, драге воље, примио тога посла; али ћу, бојим се, и нехотице, пасти у многе погрешке; јер ће ту бити маса разних имена, дела, и прилика!…

— Не мари ништа, пресече ме старац: — ваља тај рад почети што пре, док још има живих сувременика, од којих се може много што шта сазнати; па баш ако се што и погреши, доцније се може исправити што се погрешило. Али ће ту бити и других тегоба и неприлика?…

— Каквих?

— Биће људи који ће тражити да се, на прилику, о једном покојнику пише овако,а о другом онако; о једном да се каже много, а о другом мало, или ни мало!

— Тога се не треба плашити! Писац је дужан наћи истину, и ње се држати; а колико ће оком покојнику написати, ствар је споредна, и зависи од грађе, и од распореда целокупнога списа…

— Велиш да се писац држи истине, али истина може неком бити и немила?

— Истина нека буде читаоцима ком мила, ком немила, то ствар не мења; али писцу историје она мора бити прва дужност!

— Да, дужност јесте; али баш с те дужности, или с љубави према тој дужности, писац може некад и страдати?

— Ох, размажено чедо мирних дана! рече старац срдито: — а зар Коча Анђелковић, зар Пајсије Ристовић, зар Ђакон Авакум, и други без броја, што су за истину на кољу издисали, нису осећали никаквих болова! Којим правом тражиш ти да, у свом животу, само медовину срчеш? Нека би те каква мала незгода баш и снашла, јамачно она неће бити ни налик на оне муке које су трпели твоји стари!…

Би ме као стид од своје малодушности, па рекох:

— Имаш право, духовниче! Ево ћу те послушати: радићу колико год узмогу, држећи се увек истине, од које се могу удаљити само онде где је не могнем дознати. А за сведочанство да ћу твоју жељу испунити, молим те кажи ми: Ко сви ти? Кажи ми своје име да њега прво упишем у свој Поменик!

Хм: Ја ко сам? прогунђа старац кроза зубе: — данас сам, настави гласно: — сенка, прах и пепео, а некад сам био знан и прибран. Пре 67 година, главар нашега народа писаше да смо „он и ја од два брата деца“; сувременици моји и његови знађаху ме добро, али, по општој немарности рода нашега, ни они, ни ја, не записасмо имена мојих родитеља, па ни места рођења мојега! И данас у целој Србији нема човека који би знао име творцу дана мојих!…

… Служећи отаџбини, кости сам своје оставио далеко од завичаја и народа свога; мој гроб никад није покрио бус рођене ми земље; њега никад није оквасила суза мојих рођака, нити га је огласила запевка шумадинска; само бурно море, кад се срдито о брегове лупа, потреса моје уморне кости. Моји земљаци, у великој журби за данашње потребе своје, немају кад ни да помисле колико је туђа земља и костима тешка; али… нека… не мари ништа! Мени је мило што сам своју дужност испунио, а сваки нека се стара за се… Граби и ти од смрти што год више можеш!

— За име Божје, ко си ти, чудни духовниче?

— Самуило Јаковљевић, архимандрит, служитељ Светога Краља, из манастира Каленића.2

— Самуило! викнух ја зачуђен, и тренух очима да поље сагледам чуднога старца; али се у тај час пробудих!…

Дошавши к себи од овога необичнога сна, седох, и записах га од речи до речи.

Одмах други дан, узех озбиљније размишљати о оном што смо ми дужни својим прецима и што је, у неку руку, дужност наша и спроћу свога порода, спроћу потомака. Сећао сем се да се у нас чешће говори: Срби су народ незахвалан: захвалност је биљка која ретко ниче, и слабо напредује на земљи српској!

Е па ко је томе крив?

Нико више од нас самих.

Што је лепо, то неодољиво мора изазивати дивљење; то је закон коме се сваки нехотице покорава. Лепота у делима предака мора изазивати дивљење у очима потомака; а од дивљења до захвалности није далеко.

На тај начин, и из поштовања према прецима, и по дужности према себи, и према својим потомцима, ми треба да познамо људе који су, својим радом, отаџбину и нас толико задужили!…

Задахнут тим мислима, почео сам, мало по мало, сабирати грађу за биографије знаменитих људи у нашега народа. У том послу, ограничио сам се на доба нашега народнога васкрса, од прилике, на последњих сто година.

Најпре сам узео имена оних знаменитих Срба, које сам већ помињао у својим двема књигама „Кнежевини Србији,“ и „Краљевини Србији,“ и њих сам описао како сам могао према грађи којом сам могао данас располагати.

К томе сам додао велики број нових биографија, које сам сада из нова написао.

После тога, пружио сам се на све земље у којима живе Срби, и узимао сам људе, за наш народ заслужне, не гледајући у којој се држави који родио.

Тако радећи, саставио сам цео овај Поменик који читалац има у рукама.

Дуго сам се ломио на питању: којим редом да прикажем ове људе? Да ли да их ређам по годинама њихова рађања, или по врстама њихових заслуга, или по азбучном реду њихових презимена? Најпосле, узео сам овај последњи ред као најудеснији и најпростији.

Збирајући грађу и сређујући је, имао сам често врло велике муке око малих ствари.

За осветљење те моје муке, довољно је поменути само два случаја:

Један Србин написао је и пустио у свет књигу у којој, међу осталим, вели:

Да је Хаџи-Атанасије, архимандрит манастира Никоље, кум Кнеза Милоша, о Савину дне 1815, у Београду, жив набијен на колац, те тако у мукама издахнуо.

Тако вели човек који пише историју!

Међу тим, има штампано писмо Кнеза Милоша којим, поклањајући Манастиру Никољи своју воденицу на реци Каменици, у селу Пријевору, предаје тај свој дар у руке Архимандриту Хаџи-Атанасију, игуману Никољском. И то је писмо писано 20 Априла 1820!

Поред тога, у мене се налази писмо, које је Кнез Милош истоме Хаџи-Атанасију, о некаквој ракији, писао 22 маја 1822 године!

Према таким документима, јасно је да ми је било веома стало, да сазнам: кад је, и како свршио свој живот тај Хаџи-Атанасије, архимандрит Никољски?

За то сам се, преко преосвећеног господина владике Никанора, обратио старешини Манастира Никоље, да ме извести о последњим данима и смрти Хаџи-Атанасијевој.

Одговор из Никоље гласио је: У Никољи и околини нико не зна ништа о том Хаџи-Атанасију!

Ја сам писао други пут да се распитају извесни старији људи у околини, и да се, по окрајцима књига, и по одеждама, у манастиру, марљиво потражи: није ли где записано име Хаџи-Атанасијево?

На ово је дошао одговор:

Одиста се на одеждама налази навезено то име до 1826, а после се не зна ништа за њега.

Писао сам трећи пут, да се разгледају гробне плоче око цркве: мора бити да је ту сахрањен, и на плочи му мора бити записа.

На ово су ми одговорили:

Одиста има плоча, али запис на њој не може да се прочита!

Писао сам четврти пут, и казао како ће се плоча опрати, и како ће се најлакше прочитати запис на њој.

Преосвећени владика, том приликом, пошаље у помоћ игумана из суседног манастира, и својски препоручи да се плоча опере и прочита.

И опрали су је, и готово сав запис прочитали. Запис се види у биографији Хаџи-Атанасијевој. Овде је доста казати, да је тај духовник преминуо 29 јуна 1826, у Крагујевцу, где је био у гостима код Кнеза Милоша!

Ето колико се је морало писати, мољакати, и досађивати докле се је обелоданило да Хаџи-Атанасије није издахнуо на коцу 1815!…

Други случај:

Руднички војвода, Милан Обреновић, умрьо је у Букурешту на крају 1810, али се не зна дан смрти његове. Кнез Милош је кости свога брата дигао из Букурешта, где су биле сахрањене, и пренео их у село Хереште, где је јамачно поставио гробни споменик брату својему.

Надајући се да би запис с Миланова гроба разбио неку таму о његовој смрти, ја сам три пута писао српском посланику у Букурешту; молио сам овде неке дворске чиновнике; писао у Букурешт једном Србину, и у Добручу једноме Румуну.

Све сам те молио да би ми запис с гроба војводе Милана преписали и послали.

Г. посланик ми није никад ништа ни одговорио; дворски чиновници ми кажу да су писали, па је било узалуд.

Румун из Добруче, човек веома љубазан, тражио је начина да ми помогне, па му је одговорено: да нема ко прочитати и преписати српски запис, а Србин из Букурешта одговара: да би радо ту љубав учинио, али би му од Букурешта до Херешта требало бар 80 динара за пут, а он је човек сиромах!

И тако сам смрт војводе Милана Обреновића, поред свега писања и досађивања, морао ставити под дан, који незнам је ли поуздан!

Али је било људи који су ми се својски одзивали на сва питања о разним покојницима. Међу тима, пријатно ми је, у првом реду, захвално поменути: Преосвећенога Владику Жичкога, Господина Никанора Ружичића; пречасног архимандрита г. И. Руварца; професора г. Јована Ђорђевића; београдскога проту г. Новицу Лазаревића; смедеревског проту г. Јосифа Марковића; крагујевачког проту г. Животу Остојића: азањскога свештеника г. Мићу И. Поповића; гђу Лену С. Павловићку, кћер Луњевичину, и пожаревачког свештеника г. Јована Протића.

Одзивима на моје молбе и пиштања они су посведочили према мени право пријатељство, а према заслужним прецима право синовље поштовање.

Хвала им велика за обоје!

Па послетку, смерно се приклањам сенкама свих заслужних покојника које нехотице не будем овде поменуо, или које сам огодно описао. Они ми не морају на сан долазити; јер за мном већ иду јачи од мене који ће попунити моје празнине, и исправити моје кривине; те пак, који озбиља узму да пишу и више и лепше о знаменитим људма у српскога народа, братски молим да, пишући своје, не куну ни моје писање, по што ово не писа ни светац ни анђео, него рука грешнога човека!…

— 11. Новембра 1887, у Београду — М. Ђ. Милићевић

Додатак Поменику од 1888

Додатак Поменику од 1888 : знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г. / написао М. [Милан] Ђ. Милићевић

Години 1901

Добро ми дошла дуго чекана Гошћо! Сви око мене теби се радују и као најмлађој пособици твојих претходница, и као почетници века новога, века Двадесетога; а ја, поред те радости, веселим се још и за то што ми ти завршујеш седму декаду живота, и пету десетину књижевнога рада!

Истина Гошћа, тако дуго погледана, ређе доноси велике радости јер, приспевајући тако позно, или сама већ нема чим да обрадује, или њу не сачекају они којима је у госте ишла: Па ипак се сви самртници радују кад могу тебе да дочекају и да те поздраве!

Ево тек летимице да прегледамо што је преко моје главе прешло докле твоја зора није зазорила!

По свршетку својега школовања, ја сам 1 септембра 1850 ступио у јавну службу у својој отаџбини.

Од тога доба напредовао сам у тој служби, кад брже а кад спорије, докле нисам 22 јула 1897 постао члан Државнога Савета, што се у нас броји као вршак чиновничке каријере. Најпосле, 3 априла 1899, стављен сам у заслужено стање мира, у којем тињам данаске.

У служби сам дакле без прекида провео 48 година 5 месеца и 92 дана!

У толико времена, и у разним звањима своје службе, ја сам дочекивао дане и ведре и облачне: дељена ми је правда а чињена ми је и неправда. Тек живот и јесте нека клечаница од правде и од неправде, од добра и од зла. Богу хвала те се минуле невоље заборављају!

Поред послова своје редовне службе, која ме је хлебом хранила, ја сам у слободне од дужности часове приањао да своје образовање самоучки попуњавам.

Радећи тако и дома и на путу (а путовао сам много) ја сам своја опажања, своја сазнавања, своја осећања и домишљања готово свакад стављао на хартију. Таке своје белешке доцније сам разрађивао и сређивао по врстама њиховим, одевао их у рухо српскога језика, и кроза штампу пуштао у свет.

Осем таких својих радова, ја сам и преводио из туђих језика одабране списе, па и њих публиковао.

На такав начин, и за тако дуго време, неће бити чудо ако ово изиђе већ стотинита публикација из пера мојега!

У толиком свом писању ја сам свакад тежио да послужим Истини, Добру, и Лепоти, а јесам ли и колико сам угодио тим трима идејама најлакше ће и најбоље опазити они који се збиљски узбаве проучавањем Земље Србије и Народа који живи у њој.

И када се 4 јуна овога пролећа наврши у год 70 твојих другарица од дана мојега рођења, а три месеца, раније биће се већ напунило равно 50 година мојега књижевнога рада, онда зар није право радовати се, и добродошлицом поздравити Тебе, Годино 1901?

Па још један разлог има мојему данашњему радовању:

Почевши записивати Помене знаменитих људи у Српскога Народа, ја сам и нехотице ушао у посао тежак, пипав и некако наручан критиковању и злу тумачењу. Зато сам, једва дочекао крај овога деветнаестога века, да на тој предвојици времена и ја своје писање прекинем, остављајући млађима да помињу покојнике који премину, или којима се заслуге обазнају, у дане века, двадесетога!

Према овом што поменух довде, ја бих такој Гошћи у сретање радо изнео дар као што је Кнежевина Србија, али што написах веће и богатије, то однеше твоје претходнице, које мене походише раније, те тако теби, Гошћи толико чеканој, ево подносим овај Додатак Поменику од 1888.

У овој књизи прекађено је преко 160 гробова знаменитих Срба, и на сваком гробу ужежен је ма и најтањи провлак, да се колико толико осветли име и рад покојников.

Књига има две поле.

У првој су помени нових покојника, а у другој су допуне и исправке за Поменик од 1888…

Велика хвала свима који ми се одазваше у збирању грађе за ове помене!

Што могох ја помогох: поменух све којих се сетих, и о којима потребну грађу прибрах. Оне пак које будем заборавио, или о којима сам мало казао, молим за опроштење: „човек сам — грешит’ ми је дано“; а за мном иду млађи, снажнији од мене, који ће моје празнине ласно попунити и моје кривине радо исправити!…

— На освитак Години 1901, у Београду — М. Ћ. Милићевић

Поменик (1971)

Поменик / Милан Ђ. Милићевић ; [избор, редакција и предговор Милан Ђоковић]

Милан Ђ. Милићевић и његово дело

Глава 1

Људи су се пред кућом око нечега гужвали, али се са сокака није могло видети шта је то, једно од честога воћа, а друго од многога света. На један мах крене се сав тај свет на капију и главном улицом уза село упути се к сеоској судници. Мислиш нико и не остаје у кућама, тако све живо трчи на вратнице, на пролазе и на плотове — да види шта је то. Деца су бацала своје играчке, мешаје су остављале тесто у наћвама, матере окупану децу у кориту; редуше лонце да искипе — само да виде те чудне сватове с вођевином још чуднијом.

У среди су ишла два сина газда-Степина и међу собом су водили везана сељака Мр̏му Голоскоковића, коме је о врату висио велики један мртав ћуран и лелељао се а̀ на десно а̀ на лево. За њима је ишла она густа гомила свакојакога света; али деца, ови неуморни несташци, оптрчаваху све те људе и, гледајући у Мр̏му, узмицаху се натрашке и говораху:

— Где је расло, где ли је пасло, ама је ово пециво слатко! Узми, Мр̏ма, још један батак! Узми, болан, као своје муке од јуначке руке. Ха, ха, ха!

Мр̏ма, идући везан, ћуташе и гледаше преда се. Немило позорје: све живо упрло очи у њега; многи се спотицаху о камење и о бусење само да би њега видели, а он не гледаше ни у кога. Што му се год рече он све трпи, ничему се вешт не чини. А Мр̏ма је момак да га имате шта видети. Може му бити двадесет и пет до двадесет и осам година; висок, крупан, плав; очију је плавих, обрва густих, а трепавица дугачких. Образи су му подуги, нос као модри патлиџан, а уста као чарапин почетак. Мали брчићи изверугали су му се по дебелој горњој усници или боље рећи уснетини, и тако су измршени као да их никад није ни рукавом згладио. Из широке браде избила су му два прамена подбратка, па се посавили доле под грло. Руке су у Мр̏ме праве ручетање, али на длановима није било ни најмањега жуља; босе ножурање његове притискују собом много земље, али то зато што су расле сасвим по вољи, а не што су се распљескале под великим теретима. На глави му је стара нека весина оздо до пола улепљена, а озго процепљена, кошуља му је већ жута од неопера и на неколико места прогорела; не имајући ни копчи̂ ни сапетљача̂, раздрљила му се она тако да му је лево раме било сасвим голо; опасао се појасићем као каквом узицом, иза кога му је штрчао орахов чибучић с црном циганском лулицом.

Тако, као на некој бројгеловској слици, село прати лопова који је крао ћуране па га сад воде да му се суди. Одломак је из Земњих вечери, које је Милан Ђ. Милићевић објавио 1879. Уз ове приповетке Милићевић је написао и предговор, у коме за своју књигу каже да је то збирка „црта, бележака, сцена, епизода, утисака, обрађених онако како је умео да их обради један самоук“ коме „приповедачка техника“ није „благо“.

Ако је и било добронамерних који су Милићевићев предговор схватили као израз скромности, било је, исто тако, и оних којима су те изјаве добродошле да му одрекну сваки значај чак и у историјским оквирима сеоске приповетке, кад се она тек јављала, упоредо с фолклорним темама Милована Глишића, и пре Јанка Веселиновића. Дочекан, одмах, одушевљеним ускликом филолога Ћуре Даничића „тако треба српски новелиста да пише“, приповедач Милићевић је, касније, неумољиво строгом анализом Љубомира Недића, избрисан из литерарних спискова. Јован Скерлић му је, додуше, у својој Историји нове српске књжевности дао доста простора и о њему као културном раднику, плодном скупљачу-вуковцу говорио с поштовањем, али је и рекао да је „његово приповедање […] примитивно, склоп слаб, украси оскудни, епизоде претрпане…“

Са временске дистанце Милићевић, који је као приповедач све изгубио, могао би, и с правом, нешто од изгубљеног да добије натраг, макар и делимично, да не буде сасвим заборављен. Писац ових редова је то и имао на уму кад је, почињући предговор уз ово издање Поменика, најпре дао реч Милићевићу приповедачу. Можда не треба доводити у велику сумњу Милићевићево „признање“ да му „приповедачка техника“ није врлина, али се може, без натезања, довести у извесну сумњу некадашња оцена да је овај писац лишен сваког уметничког дара у приповедању. Глишићеве и Веселиновићеве приповетке, нарочито оне најбоље, као приповедачке целине јесу зрелије, али неки делови Милићевићевих приповедака, слични овом који је наведен, нису испод нивоа Глишићевог и Веселиновићевог. У својим најбољим тренуцима, причајући о селу, Милићевић уме да се не разнежи и да остане у стилу реалистичке приповетке свога времена, са хумором који се не налази баш на сваком кораку. Погледајте, иако богослов по школском образовању, он ће овако насликати сеоског попа:

Селу Златарима попује поп Сима из села Шареница. Поп Сима је већ човек у годинама: прешао је већ педесет пролећа а још се држи као да му је тридесет и пет. То је крупна, здрава људина, лица црвена, груба, очију малих, браде кратке и косе ретке. На глави носи читакињу која је обично стара, спљескана и свакад на једно ухо малко нахерена. Поп Сима је удовац; што је деце имао све је извео на пут; сада је готово са̂м. Стања је доброга, нарави променљиве, али скоро свакад склоњене на весеља и пијанке: он често у радни дан узме Цигане те му свирају и прате га кроза село! Није он тврде руке, некад ће дати што му год заиштеш; некад недељом после јутрења, излазећи из цркве, узме у шаку све крајцаре које су људи дали на икону и, не спуштајући их у џеп, носи у шаци у механу, па пруживши механџији, викне:

— На̂, па свима овде по каву и ракију!

Милићевић наиђе на врло занимљив предмет и на лик који пружа изванредне могућности реалистичком приповедачу. Таква је, на пример, љубав Каменка и Божане. Они су се видели на сабору и заволели се. Њен отац, у омрази са кућом Каменковом, реши да осујети тај брак и своју кћер да уда за другог момка. Ојађени али одлучни Каменко нађе поуздане пријатеље, па ноћу, и поред најопрезније страже, украду Божану. Али отац Каменков не допусти да му девојку уведу у кућу. Божана неће да се врати. Отмичари, онда, у невољи, да јој спасу част, одведу Божану у другу кућу, имућну и угледну, која је прими раширених руку. И тако се Божана уда за Ивана Врекића, момка „који слабо мари за женидбу“. После свадбе Иван тера свиње у жир и послује ван куће, а само једанпут у недељи дође кући да се преобуче. Кад га Божана, жељна мужа и чезнући за дететом, позове да остане с њом преко ноћи, он се изговара пословима и неће да се преломи ни кад му она запрети да ће се обесити ако не роди дете. Најзад, Божана је дошла пред суд:

„Беше добар, али не знађаше ни за какву милост; у њега не бејаше на срдашцу биља као у других људи. Ја сам то, кажем вам, одбијала од данас до сутра. А кад би уочи Видова дне, ми одемо да купимо неко ра̂но сено у Шутиловој бари. Око подне удари киша; ми се склонисмо у колибу; ту ужинасмо, па он задрема и леже да спава. Дремаше се и мени, али ми се одједном разби сан. Он заспа као заклан. Мени дође тешко што је он тако леден човек. Узе ме опет нека велика мука, заболи ме на лажичици, смрче ми се пред очима. Над његовом главом висаше пун пиштољ самокрес, ја погледах у пиштољ, погледах у њега како спава, па се обазрех око себе, како ми је све омрзло, и учини ми се да би ми одмах свануло кад би Ивана нестало. Дохватих онај пиштољ с клина, запех га и скресах Ивану у леву сису.“

Осудили су је на дванаест година робије.

Док издржава казну, долази неки сељак и тражи да је пусте а он ће је одвести својој кући. Али управник затвора, згранут што неко још и робијашицом хоће да се жени, одбије молиоца

После тога дође Каменко: био се оженио, па му жена умрла на порођају и остало дете без мајке. Сад би желео да се ожени оном с којом се некад волео. На то се управник, кад још чује паметне савете од другога, раскрави, напише акт и Божану ослободе даљег издржавања казне.

И управо кад читалац помисли да ће се ова прича о суровим наравима завршити хепи-ендом, Божана опоро одговара Каменку:

— Хајде својим путем! Волела сам те него очи своје; и данас ме текне у срце кад год се сетим, али ме се твоја кућа одрече у један страшан час… Тражи себи другу, а ја ћу се таворити са својом судбином.

Касније се удала за једног удовца и родила сина.

Да није, као што јесте, био брзописац и многописац, Милићевић би могао, усредсређенијом пажњом на повезивање фрагмената у јединствен ток, изградити боље приповедачке целине или, да се изразим у стилу његове народске сликовитости, од добро замешеног теста начинити хлеб лепшег облика. Али он као да се немоћно мирио са својим невештинама и урођени смисао за пријатно, ако не дубоко, причање у сопственим очима подредио техници, која се и учи и може да се научи. Код њега је, не само у приповеткама, све остављено оном „надахнућу“ које не долази увек и правилно, кад се хоће, него управо тражи да му претходи стрпљив рад. Отуда су и друге књиге Милићевићеве, не само приповетке, у знаку неуједначености; после сасвим добрих делова долазе делови писани писани аљкаво, рутински, конвенционално.

Глава 2

Милићевићево животно дело у штампаној речи је обимом импозантно. Преко сто књига пре њега нико није имао у нашој књижевности, таква плодност је необична и после њега. То је читава једна библиотека књига и књижица, оригиналних и преведених са француског и руског.

Књижевни посленик једног народа који је тек, после борби за националну слободу и државну самосталност, почео да стиче ширу културу и да се отвара према великом свету, Милићевић је преводио дела која су стварно могла да утичу на подизање просвећености и на учвршћивање модернијих погледа. Таква су, или тачније само нека од њих, Васпитање у Америци Е. Лабулеја, Оцеви и деца у 19. веку Е. Легувеа (два тома), Морална историја жена од истог писца, Жене 20. века Ж. Симона, Писма о историји Срба и Бугара А. Хиљфердинга (два тома), Разматрање о узроцима величине Римљана и њихова опадања и Персијска писма Монтескјеа, Галебови стена Ж. Санда, Истинска служба И. Потапенка.

Као у преводима, Милићевић је и у својим оригиналима пре свега грађанин са великом осетљивошћу за стварне потребе народа. Његов дух је, изнад свега осталога, усмерен просвећивању. Отуда му је главна пажња усредсређена на националну историју, ону ближу, затим на живот и обичаје српског народа. Он је педагог, историчар, географ, етнолог и у свему томе самоук, културни радник далеко више него стручни писац. Без система и научног метода, он је тражио грађу било у архивама, било у сећањима савременика и, не проучавајући је дубље, саопштавао је, онако сирову, у својим многобројним радовима. Ако у оном што је написао нема правих и дефинитивнијих резултата, има, у накнаду, врло много материјала који и данас служи науци, тако да треба, као што је рекао још пре шездесет година Тихомир Ђорђевић, жалити што у његовом времену „није било неколико Милићевића“.

Учитељ, уредник педагошког часописа „Школа“ и званичних Српских новина, судски чиновник, секретар Министарства просвете, библиотекар Народне библиотеке, канцелиста у Министарству спољних послова, секретар Кнежевске канцеларије, начелник и помоћник министра унутрашњих послова, више пута посланик у Народној скупштини, најзад, на врху чиновничке каријере, државни саветник, Милићевић је у својим службама и дужностима имао прилике да се на извору упозна са многобројним облицима државне организације и да непосредно види и осети све оне, добре или лоше, везе између државе која се тек консолидовала и народа који је морао да напушта своје наслеђене обичаје и да се навикава на постојање и поштовање државнога апарата. Још су биле живе идеје из Милошева времена о батини која је из раја изишла и Милан Милићевић је, са другим просвећенијим људима, са говорнице Народне скупштине врло упорно бранио нове идеје о правној држави и устајао против телесних казни, у којима посланици са села видели једино обезбеђење за своје дукате у окованим сандуцима и за своју стоку коју ноћу терају на пијаце. Радећи верно и родољубиво, писмен у своме времену, Милићевић је, иако самоук, веома много утицао на оснивање и рад културних установа у Србији, стекао велик углед у њеној култури, постао, најпре, редован члан Српског ученог друштва а после и прави члан Српске краљевске академије у Београду и њен председник. Његов углед је прешао границе ондашње мале Србије и он је изабран за почасног члана Матице српске у Новом Саду, за члана Југославенске академије у Загребу, за члана Царске академије наука у Петрограду.

Глава 3

Сви који су писали о Милану Ђ. Милићевићу, и они који су, с више или мање правих разлога, кудили његово дело, налазили су похвалне речи о његовом језику. Али као што у покудама Милићевићевој литератури има бежања од старог, тако и у похвалама његовом језику има одушевљења за архаично. Милићевић није одмах, у раној младости, прихватио Вукову реформу, чак је и полемисао с њим; али кад се отрезнио и осетио или, бар, наслутио дубоки смисао Вукових идеја, он је постао одушевљени вуковац, па је, чак, слично песнику Јовану Илијћу, Београђанину и екавцу, и сам неке своје радове написао на ијекавском наречју. Али, као сви језички чистунци, Милићевић је претеривао. Њему су нарочито сметале стране речи које су се, са модернизовањем живота и развојем привреде, почеле да одомаћују у нашем говорном и писаном језику. Он је, зато, био против тунела и хтео је да уведе тамник, и против фабрике, за твориљу. У томе је остао усамљен. Милан Ракић, коме је Милићевић био деда по мајци, једанпут је, у разговору с Бранимиром Ђосићем3, бранио наш језик од оптужаба да је сиромашан и, наводећи пример Раскујте своје српове на мачеве, поставио питање: „Има ли чега сажетијег, простијег и бруталнијег од те реченице? Пет речи. Покушајте ако можете да то исто, том истом снагом, том истом звучношћу, том истом сажетошћу, кажете на коме од оних ‘богатијих’ језика, француском, немачком…“ Ко је имао прилике да у обичном разговору, за столом, уз чашу вина, слуша Ракића кад говори о својим омиљеним темама, једанаестерцу и дванаестерцу, или могућностима нашег језика, или о Наполеону, запамтио је и онај тихи звук гласа и оне умирене руке без геста као знаке сигурности у тезе које брани. Па ипак, и код Ракића је, макар и не наводили даље, сем оних наведених речи, присутно одушевљење својим језиком. Али којим језиком? То се, у истом разговору, разјашњава, одмах затим. Ракић у Даничићевом и Вуковом преводу Старог и Новог завета и у преводима свога оца Мите Ракића види непресушне изворе. Милићевића не помиње. Свакако да је то став и да није случајно изостављено име Милићевићево. Даничић и Вук су дали једно језичко стање, скупили све богатство једног језика који је сам по себи леп и богат, али тек основа на којој језик треба да се развија, да се оплођује. Мита Ракић је од оних наших људи који су и знали језик и, личном културом и музикалношћу, себи умели да развију осећање његове перспективе. Језик Мите Ракића је чист и сочан, народни језик, али и језик једног модернијег осећања ослобођен пуританске скучености. Тај језик је далеко ближи нашем, данашњем, још развијенијем, него језик Милићевићев. Зато оправдано Милан Ракић не цитира деду кога многи, кад је реч о језику, истичу. Оскудан у личној култури, Милићевић није имао визију језичког развоја. Али он одлично зна језик којим народ говори и амбиција му је да и он тако пише. Међутим, његова приврженост народном језику има и добрих страна. Иако нешто петрифициран, Милићевићев језик је леп и поред наглашене архаичности. У ствари је то исти онај, кристално народски, језик којим је прота Матеја писао Мемоаре. Ограничен искуствима народног језика, без нових метафора, крајње љубоморно неповерљив према свему што личи на страно мешање, то је језик који је Милићевићу наметнуо и стил народскога причања. Али и у томе и таквом и причању, јасном и језгровитом, ако не увек, Милићевић постиже и чисто стилске ефекте: „У љубави, у мржњи; у пријатељству непријатељу; у издашности, у тврдовању; у власти и без власти — Милош је бивао и прав и неправ; и отворен и лукав; и бујан и смотрен; и веран и забораван; и сталан и променљив; али у тежњи да руши Туторство и да диже Српство био је свакад један исти, непомерно сталан, вечито веран, никад забораван, свакад достижан и никад уморан.“

Глава 4

Милићевићеве књиге, некада много читане, данас стоје у полицама само највећих јавних библиотека и тамо их врло ретко тражи обичан читалац, иако су њему намењене.

Али је остала једна Милићевићева књига која без престанка изазива интересовање и обичног читаоца који хоће да упозна прошлост српског народа. То је његов Поменик. И он се, само за једну деценију, по други пут јавља у нашим издањима. У 52. колу Српске књижевне задруге, са бројевима 349—350, објављен је Поменик у избору Милорада Панића-Сурепа, са његовим предговором. Сада се, у друкчијем избору, објављује у едицији Српска књижевност у сто књига.

Оригинални наслов ове Милићевићеве књиге гласи Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, а наслов допуне Додатак Поменику од 1888. с поднасловом Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г. Временом, не само у говорном језику него и у писаним текстовима, усталио се скраћени наслов Поменик, који је прихватила и Српска књижевна задруга у свом издању, па се, са тим, већ општеусвојеним, насловом објављује и ово издање.

Основни Милићевићев Поменик садржи 422 јединице, а Додатак 122. Милићевић је, значи, овим двема књигама хтео да оживи сећање на пет стотина четрдесет четворо људи и назвао их је знаменитима. Епитет не треба схватити буквално. Веома озбиљно узнемирен заборавношћу и равнодушношћу потомака, са болним осећањем да је „захвалност […] биљка која ретко ниче и слабо напредује на српској земљи“, уверен да „ми треба да познамо људе који су својим радом отаџбину и нас толико задужили“, Милићевић је себи поставио задатак да Помеником обухвати „последњих сто година“, држећи се ових принципа: најпре, да унесе биографије оних људи о којима је говорио у својим главним историјским делима Кнежевини Србији и Краљевини Србији, затим да дода нове биографије и, најзад, да се не ограничава само на Србе из Србије него да унесе и сећања на оне који су се родили или, тада, живели у другим државама, суседним; најзад, да их поређа по азбучном реду презимена, не правећи никакве рангове и не делећи их „по врстама њихових заслуга“. У овај посао Милићевић је унео много скупљачке страсти и непоколебиве упорности, тражећи по архивама, пишући писма свима од којих је могао очекивати помоћ, необесхрабрен ни онда кад му посланик Србије у Букурешту, туп за овакве, по његовом мишљењу, ваљда, доконе, послове, не одговара, истрајан у свом родољубивом подухвату и зато што је и иначе, а нарочито кад је почео да скупља грађу, видео, уверио се како сећања на прошлост и људе страховито брзо ишчезавају. Војвода крушевачки Здравко из Ђуниса петнаест пута се помиње у Карађорђевом протоколу, где се види како му се шаљу заповести да држи шанац на левој обали Моране код Делиграда, дакле човек с којим се у врховном вођству устанка рачунало, а неуморни Милићевић о њему није могао да сазна ништа више од оног што је у ратном протоколу записано, па га уноси у Поменик са осам штурих редова, без презимена, без места рођења, без места погибије. Има још таквих. А има и оних о којима се сазнало много више иако се, можда, са анонимним Здравком нису могли да мере. Та окрутност судбине је силно подстицала Милићевићеву летописачку акрибију. Знајући да преломни догађаји у блиској прошлости нису пали с неба нити добивени од некога као поклон него да су се људи испрсили пред злом и покушали да ствари окрену набоље, он је трагао за тим људима као за скривеним благом. Већ онда кад је Милићевић почео бележити њихова имена, да их сачува за будућност, и они најзнаменитији међу њима, у великом броју, били су преци без потомака а кости су им лежале расуте негде на пољима Добруџе и Бесарабије, у украјинским и руским степама, куда су побегли 1813, или где су се, касније, сакрили од политичких прогона, док су неки, опет некада најмоћнији међу моћнима, у рођеној земљи или гинули из заседа или сахрањивани у потаји. Милићевићеви знаменити Срби су, овако скупљени у Поменику, и борци, и народни трибуни, и људи од науке и књиге, сви који су, више или мање, утицали на збивања, или се случајно уплитали у догађаје, и субјекти и објекти историјских кретања. Кад несразмере у простору који им је дат нису извирале из бесплодног трагања за подацима, Милићевић је свесно одређивао димензије, јер је, дајући већу меру поједином имену, у ствари око тог имена плео историју, и то су оне биографије у којима има највише ароме времена и из којих се највише сазнаје о народним покретима и народу у целини. Те биографске јединице спадају у најдрагоценије. Зато Поменик највише осваја кад се чита у континуитету, као роман. Поменик, тако читан, остављаће у нама утисак као да читамо роман и због тога што Милићевић, који се увек осећао књижевником више него историчарем, даје о људима оне податке који су више ствар романа, и даје их на романсијерски начин: Карађорђев глас је танак, „као глас у жене“ а кад ћути и мисли обично грицка нокте, Вучић је живео господски и, док су много образованији људи са својим гостима пили вино из чутуре, у његовој кући су владале европске навике а имао је врло лепе и беле руке, Алекса Јанковић је знао на француском називе сваке чивије на колима а речи је читао онако како су написане, на пример воус (vous) и ноус (nous) и био је једини министар „коме је било дати оставку као попити чашу воде“.

Непролазна вредност Поменика је у многобројним подацима о људима и времену, до којих је Милићевић са много труда долазио и који се, или бар многи од њих, без њега и после њега више никад не би могли да открију.

Пишући Поменик Милићевић, увек, једном ногом стоји у историји, да не кажем науци, а другом ногом у причањима оних који памте. Он има слуха и за једно и за друго, мада је увек изложен опасности зато што није научник. Па ипак, не би се рекло да је лаковеран и да некритички прима све што чује. Додуше, све није, ни кад се жели, било могућно утврдити. Милићевић ће написати да је Милош 1815, на Цвети, објавио устанак речима „Ево мене, ето вас — рат Турцима.“ И дубоко ће веровати у аутентичност те изјаве. Научник ће такође цитирати ту паролу али ће се оградити парантезом „како се прича“ или сличном. Историчар ће много штошта кориговати у Милићевићевим записима, али неће порећи да је Милићевић у много чему био, и остао, користан историографији, њен мало невешт али одан сарадник.

Са амбицијом да служи истини, писац Поменика је, мора се рећи, био изложен и великим искушењима. И као књижевник и као хроничар он се формирао у временима обреновићевске владавине у Србији. Уз то, он је службовао на двору једног Обреновића, Михаила, и био одан тој династији. А тада су династичке омразе и чегрсти биле врло присутне у животу Србије. Једна династија је владала а друга је прижељкивала власт и није мировала све време Милићевићевог јавног и књижевног рада. Он је од династије Обреновића добио највеће почасти. И свакако да није могао остати равнодушан према њеним интересима. А питање првенства у историјским заслугама се, тада, постављало, отворено или прикривено, у свим противречностима спољне и унутрашње политике. Нарочито га је подстицало незадовољство унутрашњом политиком. Борба за ограничење кнежевске власти, започета под Милошем, била је лајт-мотив политичко-страначке акције нарочито с појавом младог радикализма који се ослањао на Светозара Марковића и изјашњавао се за уставност, парламентаризам и самоуправу. Кад је Милићевић завршавао Поменик, краљ Милан је водио најжешћу борбу с младорадикалима. У таквој, веома деликатној, атмосфери Милићевић је морао да се чува како не би изневерио савест летописца. Најтежи испит је имао да положи у оцени историјске дилеме Карађорђе-Милош. Имплицитно, његова је теза да су они носиоци два различита времена. Милићевић каже да су, од јануара 1804. до септембра 1813, „живот Карађорђев и живот Србије једно исто“, да је Карађорђе, „ставши главаром народу и изразом народне мисли […] муљевитом брзином кренуо из сна српско племе и џиновском мишицом заљуљао сву голему турску царевину“. Али хиљаду осам стотина тринаесту Милићевић уписује у смртни грех Карађорђу и стално је, у свакој прилици која му се пружи, назива несрећном годином*, а за одбеглог вођу устанка каже да је, прешавши Саву, „тумарао од немила до недрага, кајући се што је учинио и плачући за својом отаџбином, али доцкан“. У биографији Карађорђевој о убиству говори врло шкрто: „Мерило се је мало љуљало, па најпосле претеже на једну страну и глава Карађорђева би одсечена ноћу између 12. и 13. јула 1817. године.“ Али, на другом месту, кад говори о Вујици Вулићевићу, Милићевић каже нешто више: „Вујица је извршио једно грозно дело које Србин, ма којој странци припадао, не може поменути а да не зажали на тешку судбину, и које је већ досад дало крвавих страна српској историји — Вујица је, на спавању, убио Карађорђа.“ Само, Милићевић не каже одакле је и од кога Вујици дошла порука. Милошу је Милићевић одавао висока признања. Његову величину он види нарочито у *хиљаду осам стотина тринаестој*. Милош је остао у земљи и примио на себе историјски задатак ослобођења. Милићевић околиши да прокоментарише Милошеву сарадњу с Турцима и не згража се пред чињеницом што је мртва глава Карађорђева најпре однесена Милошу, који ће је предати Марашли-Али-паши као доказ своје привржености миру између Турака и Срба. Прелазећи преко тих најболнијих тренутака, Милићевић, ипак, овде-онде, помиње Милошеве мане. Он не зна да ли је Милош наредио да се, из заседе, убије Младен Миловановић који се вратио у Србију после Карађорђеве погибије и био гост, не много радо дочекан, у Милошевом конаку. Али, резонује Милићевић, ако је Милош заиста наредио Јовану Мићићу да припреми убиство „већ сустала и стара човека“, онда „би то упрљало име Милошево“. О Мићићу, напротив, сасвим одређено каже да се „на његову душу ставља и смрт Младена Миловановића“. Посредно, Милићевић је умео да нађе и већу меру објективности. Тома Вучић-Перишић је из Милошевог затвора отишао у болницу и тамо умро. Некада један од најутицајнијих људи, „највештија глава и најснажнија рука на страни кнеза Милоша“, он је пао у немилост осветољубивог кнеза и сахрањен кришом тако да му умало леш нису истресли из ковчега уносећи га „на мала врата“. А о том Вучићу Милићевић ипак пише с пијететом и, као да чини алузију на деспотизам, велича његову доследност принципу „да имаћник највеће власти никад не смеће с ума свој народ као првобитно врело сваке, па и своје снаге“.

Кад се склопи ова садржином богата књига, у читаоцу остаје утисак о једном бурном времену, испуњеном, претежно, суровим борбама сирових људи који су крчили путеве нашој националној слободи и независности. Ти људи су имали своја светла лица и мрачна наличја. Они су умели да се жестоко боре против туђина, али су их распињале и сујете и мржње у међусобним односима. Милићевић није крио симпатије према многима од њих, као што се није устезао ни од моралних осуда према једном, мањем, броју. Он је, као и Вук Караџић, високо ценио и силно волео хајдук-Вељка Петровића и његово легендарно јунаштво, као што је презирао похлепу за влашћу и материјалним добрима газда-Младена, првог председника српске владе и најбогатијег човека у Србији после кнеза Милоша.

Али овај избор из Поменика се, доследно интегралности Милићевићевог погледа на развој Србије, није задржао само на устаницима и јунацима. Они су, пошто се њима, из разумљивих разлога, као претечама нове државе, Милићевић највише бавио, добили и у овом избору највећи простор. Ипак, остати само на њима и занемарити пажњу коју је Милићевић поклонио и њиховим наследницима, и Србима изван Србије, значило би променити изворни смисао, првобитни карактер Поменика.

Чињеницу што је овај избор мањи од оригиналног Поменика са Додатком не треба схватити као пуки диктат ограниченог обима. Овај и овакав избор се наметао, у многоме, и логиком квалитета појединих биографија. Док су изостале неуспеле биографије неких врло познатих личности, прихваћене су биографије неких људи о којима је сећање сасвим ишчилело или се о њима зна само у круговима стручњака; илустративни примери те врсте су лекар др Стева Милосављевић, најзаслужнији човек, још из времена кнеза Милоша, за прву савременију организацију санитетске службе, оснивач здравствених установа и покретач законодавства у тој области, и Коста Хранисављевић, организатор војске у време кнеза Михаила. Те биографије, и неке друге, опет мање познатих личности, пружају веома занимљива обавештења за политичку и културну историју, за социологију, за атмосферу времена, за односе међу људима у јавном и приватном животу, и без њих би слика коју даје Поменик као целина била осиромашена. Изостављене су и многе друге, овлаш писане, биографије нарочито из Додатка, које ништа тој слици не доприносе. Састављач је хтео да ово издање буде питкије и читљивије, чак и репрезентативније за Милићевића, па је, зато, избегавао, колико је могао, расплинутост и пуку пригодност оба Поменика, нарочито другог, Додатка, у коме је много мање ароме времена а много више ређања датума као да су директно пренесени из персоналних докумената. Понегде је текст скраћиван. Тамо где су скраћења нешто мало већа — а никад велика — назначено је да се не доноси цео текст. Доследно су изостављене екскламације у стилу „Лака му била српска земља“ и слично, јер их ни Милићевић није доследно употребљавао него, очевидно, према томе колико се, у тренутку писања, гануо судбином неке личности, а ти узвици увек само кваре тон биографије и дају јој призвук некролога.

Интегрални Поменик и његов Додатак служиће, и даље, као приручник историчару. Овај, скраћени, Поменик имаће да обавести читаоца шта је о временима и људима који стоје далеко иза нас сазнао и саопштио човек који их је далеко присније могао да осети него ми, јер је живео и писао онда кад се везе с том прошлошћу још нису биле сасвим покидале а племенито је желео да се сећања на та времена и те људе трајно сачувају.

— Милан Ђоковић

Биографски подаци

1831.17. јуна4 рођен је у селу Рипњу код Београда.
1850.Завршио богословију у Београду.
1850—1851.Учитељ у Лешници и Тополи.
1852—1855.На раду у Министарству просвете.
1855—1860.Чиновник у Министарству спољних послова
1860—1861.Секретар кнеза Михаила.
1861—1880.Секретар Министарства просвете.
1875.Редован члан Српског ученог друштва.
1880.Начелник Министарства унутрашњих послова.
1884.Помоћник министра унутрашњих послова.
1886—1897.Библиотекар Народне библиотеке.
1888.Прави члан Српске краљевске академије.
1897.Државни саветник.
1896—1897.Председник Српске краљевске академије.
1899.Пензионисан као државни саветник.
1908.новембра умро у Београду.

Библиографија

  1. Кнежевина Србија. 1836.
  2. Зимње вечери. 1879.
  3. Летње вечери. 1880.
  4. Краљевина Србија. 1884.
  5. Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба. 1888.
  6. Додатак Поменику од 1888. 1901.
  7. Кнез Милош у причама, 1—2. 1891—1900.
  8. Карађорђе у говору и твору. 1908.

М. Ђ. Милићевић је објавио преко сто књига рачунајући и преводе. Овде су наведена само његова важнија дела.

Подбелешке

  1. Павла Соларића, штампана у Млецима. 1813, стр. 1. и 14. ↩︎
  2. Писмо Кнеза Милоша, писано 23 Октобра 1820. бр. 1414. ↩︎
  3. Бранимир Ћосић, Десет писаца десет разговора. Београд. 1931. Издање Геце Кона. ↩︎
  4. У досадашњим, и најновијим, публикацијама стоји да је рођен 4. јуна и умро 4. новембра; ти датуми су по старом календару. ↩︎