Гојковића Јаћима из Мозгова у алексиначком округу, две кћери, Марију и Милану отели су, у задушни четвртак, пред Митров Дан, 1832, Френчевићи: Селим-Бег и Осман-Бег, спахије из Крушевца, и одвели их најпре у Крушевац, у свој харем, а после у Ниш, где су их потурчили, и дали им турска имена, Марији — Јурмуса, и Милани — Фатима.
Отмица тих двеју девојака била је повод да Срби устану на оружје у нахијама: алексиначкој, параћинској, и крушевачкој.
Кнез Милош се је одмах умешао у ту ствар, и позвао у помоћ руску дипломатију. На свршетку је изашло то: да се обе девојке врате својим родитељима, и да се Србији придруже оних шест округа, који су 1812 године, кад је подвезиван Букурешки Уговор, били једно с њом.
После тога, Кнез Милош је обе те девојке удао о свом трошку. Марија је, након неколико година, умрла, а Милана која се, у последње време, звала Милкана, живела је у Београду до 9 марта 1885 године, примајући пензију из државне касе, а тога дана је умрла.
Кад је преминула било јој је 70 година.1
Отмицу тих двеју девојака, и устанак Срба у оним окрузима, историски слика прича „Јурмуса и Фатима,“ штампана у Београду, 1879, а посвећена Ђ. Даничићу.
- Нови Београдски Дневник, бр. 54. ↩︎