Главаш Станоје родио се у селу Глибовцу, у смедеревској Јасеници, близу Паланке, а жена његова, Марија, била је родом из Варварина, у Темнићу.
Пре устанка од 1804, Станоје је био човек ожењен, и добар домаћин на кући, па се одметне у хајдуке, и устанак је дочекао као вођ хајдучки.
Ево непосреднога узрока с кога је отишао у хајдуке:
Један момак и једна девојка, обоје из Станојеве рође, који су били блиски род међу собом, замилују се, и науме да се узму. Станоје, не дајући да му се род срамоти, како је сам говорио, спречи им венчати се. Они се, преко неких својих пријатеља, обрате спахији Муји, Турчину, и овај, за ћуп масла, да им исправу да се могу венчати. Станоје ипак ту свадбу поквари.
Турчин Муја, спахија, седећи пред својим чардаком једно вече, пушио је у мраку. Станоје, с другога брега, из далека, потегне из пушке и разбије му лулу, а њега не погоди, јер му је чибук био дугачак.
У Станоја је био брат, кога су звали Дели-Марко, јер је био човек јунак. Турци овога Марка убију, а Станоје, после тога, убије онога спахију Мују, и одметне се у хајдуке.
Најбољи другови у чети, Станоју су били неки Милован из Велике Плане, Лепи Стева из Пръова, и Хајдук-Вељко.
Станоје није никад нападао мучки: што је хтео да учини, јављао је напред. Њему, његовој дружини, и пријатељима, била је лозинка: „С нама је Бог“!
У почетку свога хајдуковања, највише се је задржавао око свога кованјука и своје колибе, наспрам Глибовца, у брегу, до Водица, више Киселе Воде.
С Карађорђем је био добро познат и пре године 1803.
У почетку године 1804, баш кад се заметао устанак, Главаша, видимо с Карађорђем, у топоским виноградима и, доцније, у Орашцу где је, на понуду да буде вођ устанку и старешина народу, изговорио ове значајне речи:
— Добро, браћо! Ја сам хајдук, и мене хајдуци слушају. И слушаће ме; али сав народ нису хајдуци, па ће људи сутра рећи: „Куда ћемо ми за хајдуком? У хајдука нити има куће, ни кућишта; сутра, кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци харају и ребе“. Него ви поставите старешину какога човека између вас, који је и досад био с народом, а ја ћу чинити што год могу, као и до сад“.
И одиста Станоје, за сво оно време од 1804—1813 није никад управљао народом, него се само био се Турцима. Само у једном запису, у Манастиру Студеници, сећам се да сам прочитао ово:
„Помени Господе… дом и род господара Станоја Обор-војводе!…“
Године 1806, као што прича Анта Протић: — Главаш, налазећи се на Делиграду, узме око 3000 људи, па пређе Јастребац, груне на Прокупље, и свега га спали, само остану опкопи. Том приликом је и себе опрљио ракетлама које су Срби градили од трске.
Овим је нападом нагнао скадарског везира Ибрахим-Пашу да одступи од Делиграда.
После несрећне године 1813, Главаш се је предао Турцима, а велики везир, Куршид-Паша, био га је поставио крсердаром: да гони хајдуке, и да чува цариградски друм, кроз Србију, од разбојника. За то је Станоје и даље носио оно одело и оружје, које носио под Карађорђем.
После Хаџи-Проданове буне, Скопљак-Паша ражљути се на Главаша, што није ухватио Хаџи-Продана, па пошаље своје заптије у Паланку са заповешћу:
— Или Станоја жива да ми доведете, или — његову главу да донесете! Ако не учините ни једно ни друго, платићете својим главама!
Турци дођу у Паланку, и кажу муселиму Скопљакову заповест.
Муселим дозове Главаша, и пред Скопљаковим заптијама, заиште некаке пиштоље које је Станоје од некога, у боју, био отео. — Ја пиштоља не дам, одговори Станоје: — требају мени и мојим пандурима!
Па се дигне и оде кући, а од куће у село Баничину на неку свадбу.
— Ето вам Главаша! рекне муселим Скопљаковим Турцима: — ја му не смем ништа, нити могу; а ви гледајте што вам год драго, и ја ћу помоћи, ако велите да могу!
Турци, онда, узму муселимова буљубашу Колебана, и с њим оду на Станоја.
Међу тим Станоју дође побратим Ђорђиц из села Вишевца, те му каже да ће доћи Турци да га убију. Станоје, находећи се на свадби, кад му то Ђорђиц каже, не хтене са свадбе у шуму, него оде на своју колибу.
Турци пак, идући на Главаша, нађу Радојка Топлицу, из села Ракинца, те их он наведе на Станојеву колибу. Њих је било око 40 пушака. Колиба је била од брвана, а покривена сламом.
Опколивши колибу, Турци нападну на Станоја, који се је, из колибе, бранио и седам Турака оборио. Турци, најпосле, наложе ватру, и стану бацати угарке да запале колибу. Приморан ватром, Главаш изиђе из колибе, и нагне к шуми. Ту га једна пушка згоди и рани. Онако рањен, Главаш се исправи, и саспе ватру у Турчина који му је био најближи. Овај се стропошта и захрчи, издишући.
— Гле! рекне Станоје мирно: — ти од једне ране већ захрка, а на мени оволике, па ми није ништа!
Али га снага изда; и, како је био у чизмама, у једној се бари оклизне, и падне.
Турци притрче, одсеку му главу, и, као највећу драгоценост, однесу у Београд. Скопљак заповеди те се Главашева глава набије на шиљак пред пашиним двором.
У то време находио се је у Београду, као талац да се Срби не би побунили, бивши руднички војвода, Кнез Милош Обреновић. Један од пашиних каваза рећи ће му једно јутро:
— Кнеже! виде ли Главашеву главу? Сад је на твоју ред?
— Вала сам ја моју давно бацио у торбу, одговори Милош у онај мах: — а ово је туђа што је носим на раменима!
Нека жена из Станојеве рође оде у Београд и, некако, украде главу Станојеву, донесе је у Баничину, и сахрани код његова тела.
Међу тим, у Баничини се прича да су Станојеви рођаци дали онолико талира колико је била тешка глава, па је тек тако добили.
Било једно или друго од ова два причања, оба тврде велику цену Станојевој глави, и велику љубав његових рођака према њој.
Слава и њему и њима!
Где је закопан Главаш, копају се и други сељаци, и то се зове: Главашево Гробље.
Станојева сестра Стана изнела му је на гроб плочу и крст који стоји и сад; али ни на крсту, ни на плочи нема никаква записа.
Кад је Главаш погинуо, имао је на себи црвено од кадифе ћурче, с кратким рукавима (долактник), а на ногама црвене турске чизме.
Главашем је Станоје прозван са своје велике главе. Поред тога што је био особито глават, био је и необично грлат. Милутиновић за Станоја, Вељка, Кнеза Максима, и Вула Коларца, вели:
— Кад би лавови проговорили, не би могли другојаче, него као ова четири српска јунака!