Гарашанин Илија родио се 16 јануара 1812 године у селу Гарашима, у крагујевачкој нахији.
Отац Илин, Милутин Савић, добар домаћин на кући, и чувен марвени трговац, имао је још два сина, старија од Илије: Луку, и Мијаила.
Оних дана, кад се Илија родио, запали неко поштанска сена, у Гарашима. Карађорђе, или што је баш мислио да је то учинио Милутин, или из личне мржње, осуди Милутина да вади „Мазију“.
Милутин, чувши за ту глупу пресуду, узме пушку, и оде у гору, тојест, одметне се у хајдуке.
Сада „Вожд“ протера сву Милутинову породицу из Гараша у Београдски Град, а кућу и све стаје његове у селу спали. Тако је мали Илија, још некрштен, боравио у београдској тврдињи која ће, после 55 година, захваљујући у великој мери и његовом раду, постати град српски, неодвојни део српске државе!
Не прође много, а Карађорђе се измири с Милутином, те се породица овога врати у Гараше, да кући кућу из нова.
Илија је ту крштен, и растао је у кући очиној.
Као шипарац, Илија је чувао стоку, као и сви његови врсници у селу. Али отац његов, који није пропустио да свакога свога сина позна с књигом, доведе из Срема некога Мијаила Берисављевића, те почне дете учити књизи. После овога Мијаила, дође Илији за учитеља неки Аврам Гашпаровић. Ове учитеље доводио је Милутин својој кући; ту их држао, хранио, и по нешто им плаћао, а они су му учили децу, јер јавних школа није било нигде близу.
Иза тога, одведе Милутин Илију у Земун, у грчку школу; а после та премести у Ораховицу, где је научио немачки.
Вративши се из Ораховице кући, Илија је почео помагати оцу и браћи у трговини.
Међу тим отац Илин, Милутин, ишао је у Јерусалим, на Христов Гроб, и прозвао се Хаџи-Милутин, или краће Хаџија. С тога се и Илија, у прво време, потписивао „Илија Хаџи-Милутиновић“.
Кад се Илија вратио из Ораховице, и почео оцу и браћи помагати у трговини, онда је Хаџија био још човек врло крепак, а два му сина, Лука и Мијаило, у најбољој снази. За то је кућа Хаџи-Милутинова у Гарашима била чувена и знана у свој Шумадији.
Кнез Милош, који је тада седео у Крагујевцу, знао је добро Хаџи-Милутина и његову задругу; често је Хаџију призивао, и увек га лепо примао. Чак га је звао „рођаче“, за то што оба славе Светога Николу.
Једном приликом заиште Кнез од Хаџије једнога сина, да га уведе у државну службу. Милутин, велики пријатељ Милошев, пристане и понуди Луку да иде Кнезу у службу.
И Луку видимо као царинара на дунавској скели, у Вишњици, 1833 и 18341 године.
Доцније Лука остави службу, и оде на ново трговати. А на његово место у државну службу дође трећи му брат Илија.
Кнез Милош, примивши Илију, постави и њега за царинара у селу Вишњици, на Дунаву, испод Београда. То је Илији била прва државна служба.
После тога, произведе Кнез Илију за пуковника, и постави га за шефа своје регуларне војске, коју је тек био завео. У том чину, Илија се увек находио уз Кнеза, а у политику се још није мешао.
По одласку Кнеза Милоша из Србије, и после смрти Кнеза Милана, Илија је оставио службу, и отишао у Влашку, где је био закупио неке мошије. У том га је затекла и година 1842, у којој је букнула Вучићева буна, која је однела главе Илину оцу Хаџи-Милутину, и најстаријем брату Луци.
Године 1842, октомбра 26, Илија Гарашанин постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу.
Године 1844 Илију већ видимо у Београду, као попечитеља унутрашњих послова. Од тога доба, до краја 1867, Илија је био или у великој власти, или и ван власти, али свакад у великом уважењу у Србији.
У јесен, године 1844, написао је, својом руком, план за унутрашњу и спољашњу политику Србије. И то је назвао „Начертаније“.
И док је год био у власти, за Кнеза Александра, старао се је да влада по том свом „Начертанију“.
Кнез Михаило, дошавши, по други пут, на српски престо, после смрти оца свога, Кнеза Милоша, 14 септембра 1860, наименова за свога представника и попечитеља спољних послова Илију Гарашанина.
Гарашанин, добивши такав указ, оде Кнезу у двор, и изјави да се, бар за неко време, тога звања не може примити. Кнез навали да се прими по што по то.
— Господару! рече тада Гарашанин: — терате ме из земље, ако останете при тој мисли!
Кнез се љутне; узме свој указ, и подере га. За тим, без дугога премишљања, постави за представника Филипа Христића, члана државног Савета.
Г. Ф. Христић водио је послове не више него годину дана, и толико му је времена било доста да се увери шта се иште од онога који хоће да седи на државној крми.
Кнез Михаило, да би утишао духове, позове опет Гарашанина. Онда му овај покаже своје „Начертаније“, изјавивши да би се примио, ако би се држала политика тога његовога „начертанија“.
Кнез, прочитавши тај план, усвоји га, и позове Гарашанина на представништво, поверивши му министарство спољних послова.
Примивши се председништва, Гарашанин је саставио кабинет, и остао је на том месту до пред крај године 1867.
У току тога времена, успело се је: да се Турци из српских вароша иселе; да се градови: Ужице, Соко, и Кастел распрскају, и, најпосле, да се и градови: Београд, Смедерево, Шабац, и Фетислам уступе Србији.
Даље, Гарашанин је утврдио пријатељство с Румунијом; углавио уговор савезништва с Грчком, и уговор с Црном Гором, по ком би се она, после срећнога рата, имала спојити са Србијом, а Кнез Никола, одрекавши се суверености, примао би 20.000 дуката годишње плаће, и имао би место првога принца у српском двору.
Најпосле, утврдио је био известан споразум с Хрватима, с Бугарима, и с Арнаутима.
Али, на крају године 1867, поче се осећати да се неко појаче заплеће у државне послове, у Београду. И, једнога вечера, кнежев Ађутанат, Љуба Ивановић, донесе једно писмо Гарашанину од Кнеза Михаила.
У писму Кнез захваљује Гарашанину за дотадашњу ревну и патриотску службу!
Гарашанин, свативши жељу, напише одмах оставку и пошље Кнезу, а сутра рано почне се спремати да иде у Гроцку.
Ну ево г. Настаса Јовановића, дворскога кнежевог управитеља, који му доноси кесу са 1000 меџидија, под кнежавим печатом.
— Ово вам је послао Кнез Михаило, рече Настас.
Гарашанин не прими дар, и Настас се врати Кнезу.
— Кажите г. Гарашанину, рече Кнез: — да га ја молим да то прими, Он ме досад није ничим увредио, а примићу за увреду ако ми одбије дар.
Настас опет те Гарашанину.
Старац сад новце прими, и остави у касу.
Та кеса, тако под печатом, стајала је чак до друге поле године 1868, и тек ју је тада Илија одрешио, ма да се је, дотле, много пута веома мучио за новце.
— А што је нисте досад одрешили? упита један пријатељ Илију?
— Могао ме је Кнез чим год увредити и, у таком случају, ја бих му његово новце вратио под његовим печатом. Сада пак, умрьо је, кукавац, и увредити ме већ више не може. За то хоћу да их трошим!
Као пензионар, Гарашанин је живео у Гроцкој, и у Београд је долазио само кад је имао кака посла.
Гарашанин је врло мало водио бриге о својој кући и имовини, за то је, после толико година службе, отишао у Гроцку као човек сиромах.
У животу Мајора Мише Анастасијевића испричано је, како му се је племенито и великодушно, у новчаној невољи, налазио овај велики Србин.
Тек кад би се наштампало Гарашаниново „Начертаније“, и толика друга његова писма, видело би се колико је срца и ума било у тога државника-самоука. Али као да ће име Илино ту правду, а српски народ то обавештење, подуже очекивати!
Илија Гарашанин бејаше растом један од највиших људи; крупан, црн, богињав, у последње време, готово безуб, а руку са свим кривих од костобоље; при свем том, у разговору и понашању пријатан толико да свакад занесе свога сабеседника.
Није пио никаква пића које опија, а каве и дувана није знао колико му је доста.
На Илији је природа показала колико милује удруживати супротности у једнога лица: он је био пример вредноће и страшило оштрине у послу; а, у исто доба, непресушно врело шале и хумора!
Још се не зна на Балканском Полуострву за жива човека, који је имао толико веза с личностима по местима на Словенском Југу, колико је тога било у Илије Гарашанина!
Гарашанин је умрьо у Београду 10 јуна 1874, па је однесен и сарањен у Гроцкој. Године 1886, кад му умре старији син Светозар, његове су кости пренесене из Гроцке, и сахрањене у Београду, код Палилулске Цркве.
- Забавници за 1833 стр. 18, и за 1834 стр. 11. ↩︎