Гај Људевит родио се у Крапини, у Хрватској, 8 јула 1809 године (по нов. календару).
Основну школу изучио је у месту свога рођења; гимназију у Крижевцу, а философију у Грацу и у Бечу. У Липиској је постао доктор у философији.
После свега тога, отишао је у Пешту, где је слушао права и врло марљиво походио Сечењијеву библиотеку. У Пешти се је познао са Јованом Коларом, у кога је учио чешки језик.
Разговарајући се често с овим покретачем словенске узајамности о правопису, о новинама, и о другим за народ важним стварима, Гај намисли посветити свој живот образовању новога духа у својега народа.
Народ хрватски, сам за се, врло је мален, а књижевници његови, не имајући једнога књижевнога језика, писали су како је који знао. И тако је било: колико писаца толико и правописа, и толико књижевних језика!
За то се Гај стане довијати како би српски језик увео и у хрватску књигу. Тиме је огледао да уједно дигне заставу слоге међу Србима и Хрватима. Као први користан почетак тога рада, Гај је, 1830, издао у Будиму: Кратку основу хрватско-словенског правописања!
Вративши се из Пеште у Загреб, Гај је прикупио око себе све вредније народне пријатеље, и се њима је почео будити народну свест у Хрвата.
Док је боравио у Пешти, видео је врло јасно да Маџари теже све немаџарске народности угушити, и у народност маџарску претопити. За то је, 1833, сложио песму: „Још Хрватска није пропала!“ која је, као муња пролетала кроз Хрвате, и почела их будити од вековног дремежа.
После је почео издавати Хрватске Новине, с књижевним додатком „Хрватском Даницом.“
Године 1836, својим новинама Гај је наденуо име: Народне Илирске Новине, и Илирска Даница.
Ових је учињен потпуни преврат у народном хрватском животу. Језик српски, с бољим правописом, уведен је у хрватску књигу, и Хрвати, оставивши свој предеони кајкавски говор, ушли су у велику заједницу са Србима од тада за довека! Пут, који је Гај показао хрватској књижевности није ни раван ни утрвен: али што се више буде живело, радило, и напредовало, то ће тај пут бивати све равнији, јединство језика српског или хрватскога све истинитије, а слава Гајева све дуговечнија!
Али је оваким радом својим Гај стекао себи многе непријатеље, особито међу Маџарима који су га корели да је човек славољубив и частољубив.
Од тих прекора, Колар га овако брани:
„У пословима који су за хвалу, тражити себи хвале, са свим је похвално; а у слави и срећи свога народа тражити себи славу и част много је часније него немарно гледати на те радове!“
Гај је радио ревно и неуморно, борећи се са препрекама разним и са разних страна.
Године 1840, на Сабору, огледао је даровити Деак задобити Гаја за себе, али му то није пошло за руком. Гај оде од њега рекавши, поред осталога ово:
„Маџари су острво у великом мору словенском. Ја то море нисам створио, нити сам ја његове таласе покренуо. Гледајте да вас они како не покрију и не потопе!“
После је путовао по Немачкој, Пољској, и Русији.
Године 1841 пропутовао је кроз Приморје, Далмацију, и Црну Гору.
Године 1842 довршио је свој спис о Великој Илирији, који је бечка цензура одобрила 1846, али од кога је само неколико одломака штампано у „Даници“: остало није ни угледало света.
Године 1846 био је у Србији, и пропутовао је по многим окрузима, свуда братски дочекиван и одликован.
Године 1847 био је на Маџарском Сабору, где је углављивао споразум између народних посланика и непријатељског Сабора маџарскога.
Гај је, радећи увек као патриота, уживао поверење и католика и православних. Ово му је признавао и Српски Патријарх Јосиф Рајачић, кад је, 1848, изабранога за Бана, пуковника, Јелачића, заклео у главном граду Хрватске!
После године 1848, Гај је много непријатности претрпео, и већ се, после, повукао у приватни живот, али радња његова није остала без рода, и рода доброг!…
Гај је преминуо у Загребу 20 априла 1872.
Он је било средњега стаса, пун, окрушаст, нарави разборите, воље чврсте, беседе разложите, а органа звучна, пријатна: он је од природе био беседник.
Слава му довека што је народно јединство дизао нада све местимичне и случајне раздвојице!