Атанацковић Платон

Атанацковић Платон, владика, родио се у Сомбору, 29 јуна 1787.

По свршетку философије и права, отишао ја у Карловце, те свршио Богословију, и брзо постао свештеник.

Као такав, био је 16 година наставник у Учитељској Школи, најпре у Сент-Андреји, а после у Сомбору.

Пошто му је умрла попадија, с којом је родио сина Васу (☦ 1853), оде, на позив Митрополита Стратимировића, у Карловце, и покалуђери се 1829, ал већ године 1839, био је владика будимске јепархије.

После смрти Саве Текелије, Владика Платон био је председник Матице Српске, у Пешти, и много је помогао да се Савино имање, које је његова удовица хтела приграбити, очува Савином заводу у Пешти, коме га је Текелија и завештао.

Године 1848, месеца априла, на предлог Митрополита Рајачића, Платон је постављен за начелника одељењу за православну цркву у ондашњем маџарском Министарству Просвете. Атанацковић се није хтео примити ове службе, и једва је, на наваљивање надвојводе Стевана, изјавио да се прима, али је већ месеца јуна дао оставку (као што пише Рајачићу) „једино само тога ради, што сам се достоверно уверио, да ми љубљени народ мој обратну љубав своју, у којој јединој само ја срећан бити могу, због званија тога хоће да устегне и укине.“

Богата бачка јепархија била је удова још од 1843. За њу су се јављале скоро све владике, па и Платон. Пет година је прошло без икаква решења на те молбе, и тек 13 јуна 1848, Краљ Фердинандо постави на то место будимскога владику Платона.

Тада је пак Рајачић већ био прекинуо с маџарском владом, па је замерао Платону, зато је примио управу бачке јепархије на предлог маџарског министра, којега Рајачић већ није признавао.

Запетост међу ова два првосвештеника, кроз мало времена, би је више затегнута. Месеца јуна 1848, већ је дошло до рата између Срба и Маџара; Месеца јула саста се у Пешти маџарска дијета (скупштина), и, на њено наваљивање, маџарско министарство огласи Рајачића као бунтовника, и управу над православном црквом привремено повери владици Платону. У српским крајевима, који су били у домашају маџарске владе, наста тероризам, Преки судови слали су на вешала свакога, на кога се само посумњало да има ма какве везе с Патријархом Рајачићем и са српским устанком.

Ево како сам Платон говори о том свом новом „унапређењу“: „Шта ми је најтеже, вели он: — и при чега самоме поделу сав се читаво згрозим, јесте последње са мном догодише се. Шта је то? То и тако сваки зна, нити ћу га ја од туге и да споменем овде именце. Бог ми је свидетељ, а и министериум ће признати, да сам 5, словом велим, пет пута срећан био разонодити, да нам се то св. цркви нашој на саблазан ни под који начин не чини. А кад је, на навалу дијете, заиста учињено, онда се ја нисам ни десио у Будиму, и прежалосни тај глас разабрао сам из новина, у Сомбору. Да је коме стати па слушати било, шта и како сам ја, том приликом, честитајућима ми, скорбан и жалостан, одговарао! А кад вам се, после, у Будим вратио, за што онда нисам се, где треба изјаснио, да се не ћу тога да примим? За име Божије! може ли ко заиста тако бездушан бити, тако што озбиљски ме и питати у овим овде најмучнијим опстојателствама?! Мудроме и праведноме судији доста је то једно али једро, кад стане па гледа моју у том наметнутом ми пословања кругу коначну неделителност и пасивитет“. (Изјасненије 1. в)

Ово је Платон писао месеца септембра 1848. У исто доба повери њему Кошут другу важну мисију, која није била баш без опасности. Кошут, душа тадашње маџарске владе, у својим Мемоарима, прича како му је, у то време, дошао из Србије некакав млад човек, и поверио му, да се у Србији ради на промени владе, и да би та промена, била у помоћи самим Маџарима. За тај посао требало би и новаца, али не одмах, него тек пошто се приступи к послу, а дотле нека новци стоје, као депозит, код човека коме Пошут верује. Новци ови, говорио је млади Човек из Србије, сматраће се као привремени зајам, који ће нова српска влада платити!

Кошут тај предлог усвоји, и владици Платону повери шест хиљада дуката, с тугаљивим налогом, да те новце, у прилици, употреби на преврат у Србији! Платон и буна! Чудне две супротности!!

Али ако се је Платон и ратосиљао Кошутове мисије, опет му је она добро дошла, јер је имао повода да се више не враћа у Будим. И тако се је Платон бавио у Бачкој од септембра 1848, до априла 1849. Бављење његово било је велика помоћ за јадни српски народ у Бачкој. Маџарске власти постале су одмах блаже, и попуштале су Владици Платону, који се је својски заузимао за свој народ. На Св. Николу служио је у Николајевској цркви, у Н. Саду, а син његов Васа без душе долети у олтар и јави да маџарски комесар купи оружје од Срба, и да се лако може несрећа догодити. Владика из олтара пошље Васу комесару, да обустави купљење. Кад се Владика враћао из цркве, комесар га је сачекао пред станом, и уверио га да је обуставио купљење оружја!

Дотле се већ беху околности измениле. Између Аустрије и Маџарске дошло је било до рата. Виндишгрец и Јелачић већ беху кренули царску војску на Маџаре. Кошут, с дијетом, пређе у Дебрецин, а царевци заузму Будим и Пешту. Срби, као савезници царске војске, кренуше се напред, и заузеше Бачку и Банат до Мориша. Од Бачке, у маџарским рукама, осташе само Суботица и Нови Сад (због Варадина у ком је била маџарска војска).

Платон је оставио Нови Сад, за који не беше наде да ће га Срби заузети, и дочекао је српску војску у Сомбору (јануара 1849), а оданде се је, с њом, повукао у Срем (априла 1849).

Кошут, у својим Мемоарима, беди Платона да је оних 6000 дуката дао српској војсци, која се тукла с Маџарима. Стари бунтовник можда и погађа шта би требало чинити с тим новцима, али Платон није имао одважности да тако уради!…

Патријарх Рајачић замерао је Платону, и Вршачком Владици Поповићу, што нису, одмах у почетку, оставили своје јепархије, него су остали под Маџарима до краја. Он их није признавао за јепископе. Владика Поповић је од туге и очајања умрьо у Фенеку, у лето 1849; Платон је боравио у Иригу, а по свршетку рата, у јесен 1849, сви су јепископи, заједно с Патријархом, одазвани у Беч. Ту је Платон предао државној каси оних 6000 дуката, што је од Кошута примио.

Патријарх је Платона тужио аустријској влади, као бунтовника и кошутовца, али се је Платон ласно оправдао са оних 6000 златних сведока!

И тако је Атанацковић остао владика; али га сада Патријарх никако не хте признати за владику бачкога, већ за будимскога. Дуго је трајала та распра на штету и срамоту православне цркве! Увиђавнији Срби знали су одмах да бечка влада не ће, Патријарху за љубав, поништити диплому на којој је потписан законити цар Фердинандо, али је Рајачић свој инат терао дотле докле нови цар, Фрања Јосиф, није распру прекинуо, и Платона одредио за владику у Нови Сад.

Док се та распра у Бечу водила, написао је Платон своју „Аналитику“, којом је доказивао да је правда на његовој страни. „Аналитику“ ову штампао је у Бечу, у 500 егземплара; али, пре него што би је пустио у свет, поднео ју је Патријарху, с једним штампаним писмом, у ком га моли да је проучи, и да писца о својој оцени и свом решењу извести, те му можда „пресече нужду обнародовати то његово дело“.

Патријарх, проучивши то дело, нађе да ваља „пресећи нужду“. Погодан је била да се сви егземплири пошљу Патријарху, па и рукопис Платонов. То се све учини. Два егземплара само од те књиге нису била на месту; један бејаше Платон послао у Будим, свом пријатељу Павлу Којићу, председнику Српске Матице; а други је добио неки Каноник, Од ове двојице је Платон искао на траг поклоњене егземпларе: и Којић му је свој вратио, а Каноник није. Тај егземплар сад је у српских рукама, и то је једини егземплар од „Аналитике“. Занимљив податак за нашу библиографију!

„Аналитика“ је сва спаљена, али од бачке јепархије опет не би било ништа, да није, најпосле, сам цар ту саблажњиву распру прекинуо.

Платон је дошао у Бачку тек при крају 1851. Био је, до душе, бачки владика, али је неслога између њега и Патријарха трајала и даље, и тек је легла у лето 1857. О томе ће се рећи која реч у животу Патријарха Рајачића.

Платон Атанацковић је, свега свога века, писао, састављао и преводио; с тога је број његових књига врло велики. Његове толике књиге сведочанство су његове велике вредноће, и великога заузимања за цркву и за народ, а као послови књижевни — нису на велику гласу.

Платон је дао на оснивање Правне Академије, у Новоме Саду, 40.000 форината.

У Сомбору је оставио задужбину „Платоновац“, у којој се, о његову трошку, уче и издржавају 9 ученика, а доцније биће их и више.

Новосадској Гимназији поклонио је своју штампарију.

На Алмашком гробљу, у Новом Саду, начинио је капелу, коју је лепо живописао.

Осем тога, чинио је многа друга добра, која сва сведоче да је свој народ волео, као што срећни син воли родитеља свога.

Платона Атанацковића списи, изворни или преведени, ово су:

1. Предложенија из Славенскија Граматики, у Будиму, 1814;
2. Педагогија и Методика, по Нимајеру, у Будиму, 1817;
3. Огледало човечности, прва свеска, у Бечу, 1823;
4. Поученије светитељскоје новопостављеному јереју на свитије дајемоје, у Будиму, 1831;
5. Годора Стратимировића биографија, у Будиму, 1835;
6. Атанацковића Платона јепископа Словце на дан посвећења, 12 септембра 1839, у Н. Саду, 1839;
7. Ободреније на подвиг катихетическаго наставленији со училиштаг, у Будиму, 1842;
8. Дијеталне Беседе, у Београду, 1845;
9. О расколницјех, у Будиму, 1845;
10. Повјест резиденције јепископа будимскога, а од части и овога самога, у Будиму, 1846;
11. Изјасненије, у Будиму, 1848.
12. Аналитика писма Његовим Блаженством Господином Патријархом Јосифом Рајачићем под 22 новембра 1849 јепископу Платону Атанацковићу посланога, у Бечу, 1850;
13. Писмо којим је спроведена „Аналитика“ Патријарху Рајичићу, у Бечу, 1850;
14. Платона, православнога јепископа пре будимскога, сад бачкога, опроштај с будимском и поздрав с бачком својом јепархијом, у Н. Саду, 1852;
15. Православнога восточнога вероисповеданија катихизис за више разреде у јепаргији бачкој, у Бечу, 1854;
16. Училишна и домаћа Библија, Стари Завет с изображенијама, у Бечу, 1857;
17. Училишна и домаћа Библија, Нови Завет; у Бечу, 1857;
18. Архијерејскоје поученије, во Вијени, 1857;
19. Сочиненија Соломонова и Сирахова, у Бечу, 1857;
20. Пророка и Цара Давида Псалтир, у Н. Саду, 1857;
21. Књиге Товита, Јудите, Естире, и Јова, у Н. Саду, 1858;
22. Толковање молитве Господње Оче наш! у Н. Саду 1860;
23. Апостоли и Јеванђелија с преводом српским, у Н. Саду 1860;
24. Старозаветни пророци, у Н. Саду, 1861;
25. Прилог родољубивих мисли, друго издање, у Н. Саду, 1864; а прво је 1856.
26. Недоступни вођа живота, превод с Немачког, у Н. Саду, 1865;
27. Повторни запев над азбуком, у Н. Саду, 1866;
28. Повторни запев над азбуком 2, у Н. Саду, 1866;
29. Церковноје пјеније;
30. Из Псалтира первоначалноје упражненије;
31. Мали Катихизис;
32. Средњи Kатихизис;
33. Кратка свештена историја;
34. Прва језикословна читанка;
35. Друга књига о језикословију;
36. Немачки Буквар;
37. Практично језикословије немачко;
38. Немачко-Српски и Српско-Немачки Речник;
39. Методика рачуна на памет;
40. Методика рачуна с цифрама;
41. Библичне приповетке.

Платон је умрьо 9 априла 1867, у Новоме Саду, по што је, као владика, сахранио свога јединога сина Васу, који је преминуо у својој 43 години.

Умирући, Платон је изговорио ове речи:

„Господе, Боже мој! благослови народ српски!“

А народ опет вели:

„Нека Бог прими и прослави владику, који је за живота мислио о народу своме“!