Гавриловић Јован

Гавриловић Јован родио се у Вуковару, у Славонији, 9 новембра 1796.

Учио се у месту свога рођења, у Печују, у Карловцима, у Стојном Београду, Сегедину, и нешто у Шопрону.

Отац му је био имућан трговац, па је и сина свога спремао за трговца.

По свршетку школовања, или нешто раније, по потреби очеве радње, Гавриловић се је вратио кући, и почео помагати своме оцу у трговини.

У то време, 1822 године, догоди се у месту рођења Гавриловићева велики пожар: око 800 кућа, у један мах, претворио је пламен у пухор. Имање Гавриловићева оца, том приликом, знатно се оштети, и трговина, која се пре водила на велико, тада спаде са свим на трговину ситну.

Не желећи остати у месту свога рођења, Гавриловић је, још 1829, долазио у Србију, те разгледао прилике и разбирао: да ли би било угодна места за њега кад би дошао? А јула 21, године 1831, одиста пређе и настани се у Србији, где одмах буде постављен за секретара у Великом Суду. У том суду старији секретар био је тада Павле Јовановић, потоњи Митрополит Петар.

Те исте године, септембра 22, Гавриловић је послан за секретара Српској Агенцији у Цариграду, откуда је, 7 декембра 1833, враћен у Србију за секретара Кнежевој Канцеларији.

Године 1834 био је опет секретар Великога Суда; а 2 маја 1835 послан је за секретара београдском Варошком Суду.

Године 1836, фебруара 18, послан је у Букурешт, за секретара онамошњој Српској Агенцији.

Године 1839, марта 22 постао је начелник одељењу промишљености у Попечитељству Финанције.

Године 1840, кад је Кнез Михаило вратио централну земаљску управу из Београда у Крагујевац, Гавриловић, не хотећи ићи у Крагујевац, дао је оставку, и био је без службе до 4 априла 1841, када је постављен за секретара Кнежеве Канцеларије; 3 новембра, те исте године, постао је директор те канцеларије, а 26 августа 1842 остао је опет без службе до 22 септембра 1843, кад је наново постављен за начелника у Попечитељству Финанције, где је 2 марта 1859 постао помоћник министру, а 27 октобра 1860 после смрти Кнеза Милоша, поставио га је Кнез Михаило за свог попечитеља финанције.

Године 1861, декембра 6, постао је члан Државном Савету, а после смрти Кнеза Михаила, 20 јуна 1868, изабран је за трећег намесника Кнежевога Достојанства.

Године 1872, августа 10, кад је Кнез Милан, као пунолетан, примио кнежевску власт, и Намесништво престало, Гавриловић је стављен у пензију, и после тога живео је у Београду код своје куће.

Осем праве службе, у којој је свакад био врло тачан, радан, и савестан, Гавриловић се заузимао за сваки напредак у просвети.

Неко време, од своје драге воље, био је управник Послено-Трговачке Школе, која се је, најпосле, претворила у садашњу Реалку.

Исто тако био је члан Школске Комисије, докле год је била та колегија.

Он је био један од првих који су почели обраћати пажњу на нумизматику и у опште на старине у Србији.

При свем том, живот и обичаје народа у Србији врло је мало познавао.

Године 1866 и 1867 Гавриловић је, као председник Ученога Друштва, био зван да иде у Москву, на Етнографску изложбу; али није хтео ићи. Један од чланова који су се спремали да иду у Москву, навали на старца да пође, уверавајући га, да ће бити лепо да Руси виде тако у годинама ученог Србина.

— Е, брате мој, одговори Гавриловић: — ја не могу ићи. Тамо је етнографски скуп, где ће бити говора о животу и обичајима српског народа, а ја, до данас, још нисам ушао ни у једну сељачку кућу у Србији!…

— Не може бити! рече му зачуђени сабеседник.

— Цела је истина: све некако нисам имао прилике уз пут, а нисам никад путовао нарочито по селима. Тек ја мислим то надокнадити, ако само жив будем.

И одиста, дошавши у пензију, старао се то надокнадити: сваког лета путовао је по Србији, сад у овај, а сад у онај крај; и на тим путовима извештавао се је о местима, о људима, и о свему што му се чинило да вреди знати. Много је волео отићи у Добрињу да види место Кнез-Милошево, и ту да дигне хумку од земље, али због врлетности пута није ту жељу испунио.

Осем српског језика, Гавриловић је знао: немачки, француски, и латински, а разумевао је и талијански и руски. Читао је врло много, и кад би осетио да га очи слабије служе, узимао би кога доброг ђака да му чита. И памтио је доста добро. Радо је упућивао друге где што могу наћи у разним књигама које је прочитао.

Из његова пера изишли су ови списи:

1. Речник географиско-статистични Србије, у Београду, 1846. Овај речник био је дуго време једина књига ове врсте о Србији.
2. Мали земљопис Србије и Турске, за основне школе, у Београду, 1850;
3. Кратки трговачки земљопис за ученике трговачке школе, у Београду, 1853;
4. Нешто из рада српске финанције за 13 последњих година, у Београду, 1857.

Осем тога, биће неколико његових чланака у Гласницима Српског Ученог Друштва.

Једном је дао својих 50 дуката те, том наградом, изазвао расправу О Богомилима, која је доцније штампана.

Може се рећи да је Гавриловић много више кретао, изазивао, и помагао да се ради, него што је сам радио.

Науку је јако ценио, и научнике високо поштовао и помагао. Свагдашњи поштовалац Вука Караџића, кроз читавих 50 година, Гавриловић је био једини који је славног Јадранина дочекивао, и на својим колима возао, докле год би се старац бавио у Београду.

Даничићу је помагао у издавању научних списа новцем и другим олакшицама.

Гавриловић је, пред крај свога живота, на име 9 новембра 1872 године, учинио неки уговор с министром просвете. То је нека врста тестамента, по коме је: своју кућу у Београду,¹ и око 250.000 динара оставио као фонд за пензије учитељским удовицама и сирочадма.

Тај Фонд уређен је законом 20 априла 1885. Њим рукује Управа Фондова, и из њега већ примају издржавање удовице и деца умрлих учитеља и учитељака основних школа.

Пријатељ позоришту, Гавриловић је увек држао ложу у позоришту, коју би уступао неком и неком, а по некада би и сам дошао, али тада не би гледао шта се ради на бини, него би само седео и мислио.

Гавриловић је био члан Матице Илирске, члан Југословенске Академије, у Загребу, и носио је Орден Св. Ане другог реда, који му је послао Руски Цар Александар Други.

Преминуо је у Београду 29 јула 1877, и укопан је у порти Цркве Св. Марка. На гробу његову још нема никаква споменика!

Допуна

Гавриловић Јован све своје имање оставио је као фонад за пенсије учитељских удовица и сирочади.

У парку на Калемегдану, спрема бисте Ђуре Даничића, стоји данас верна биста Јована Гавриловића, коју су подигли захвални учитељи својему добротвору 1893 године.

1. Кућа та вреди, у најмању руку, 24.000 динара. ↩︎