Вуловић Светислав, књижевник, родио се 29 новембру 1847 у Ивањице, где му је отац био учитељ. Школовао се је у Београду, где је свршио права, и ушао у судску службу 1868.
Од године 1870—1881 био је професор у београдској гимназији. После је професоровао у Великој Школи до смрти која га, после дуге и тешке болести, снађе у Београду 2 маја 1898.
Вуловић је један од првих Академика које бише именован 1987. А и у књижевности он се јавио врло рано. Први његови радови излазили су у Вили и у Зори. Критику је написао на Драгашевићеву географију за гимназије, и на Миловукову стилистику.
У ред критика иде читав низ његових позоришних оцена, које су и засебно изишле под именом Из позоришта.
Иза тога је својски писао о Ђури Јакшићу, па о П. П. Његошу и о Сими Милутиновићу.
Саставио је две читанке за гимназије.
После је писао више мањих расправа, које су излазиле у Отаџбини, у Годишњици, и у Преодници.
А највећи му је рад Бранко Радичевић у 13. и 14. Гласу Академије.
На овом је спису већ опазио да му се здравље квари, и никад га после није могао повратити. Чинио је много штошта да се опорави, нарочито се много и, можда, премного купао у хладној води па — све узалуд!
Вуловић је био средњега раста а снаге правилно развијене. Лице му је било бело, симетрично, коса црна, и рано је проседела, а бркови танки и увиљашени.
Одевао се укусно, а носио се чисто и уредно.
Рукопис му је био ситан, али правилан, леп, готово калиграфски; а стил кратак, јасан, силан, убедљив!
Глас је имао танак, а говор у обичних приликама испрекидан: с катедре пак говорио је течно, лако и глатко…
Памтиљу је имао јаку.
Преминуо је као што је речено у Београду 2 маја 1898.