Вучић Тома (Перишић) родио се у селу Баричу, у београдској нахији, близу утока Колубарина у Саву, кад су му родитељи, од зла турскога, бежали у Срем. То је могло бити 1787 или 1788 године. Постојбина му је пак село Врбава, у Горњој Гружи. Оцу Вучићеву било је име Периша, а стрицу (рођеном очином брату) Павле. Периша је отац Томи Вучићу Перишићу, а Павле — Мелентију Павловићу, архимандриту, који се је, на Љубићу, онако необично прославио.
Кад је букнуо Карађорђев устанак, Вучић је, као младић, био у манастиру у школи, па, чувши пушке, заклопи часловац, дочепа шешану, и оде у војнике. Сам је причао војницима на Трешњи, 1839, да је, као војник, носио у торби своју проју од куће, и ишао у Тополу, те се зекцирао!
Године 1813, остао је код куће, јер је тада био млад и незнатан, па се није имао чега плашити од Турака.
Чувши да је Хаџи-Продан дигао буну, Вучић, Туцаковић, Паштрмац и још неки, одмах почну спремати и Гружу на устанак. Хаџи-Проданов устанак, као што се зна, Турци одмах угуше, и Хаџи-Продан утече из Србије. Вучић се тада, у Книћу, на реч Кнеза Милоша, покори, и преда. Милош га упути да иде кући, али да се често налази у Црнући, око куће Милошеве.
Пред што ће букнути устанак од 1815, Вучића видимо с оном дружином која је турске порезнике потукла у селу Коњуши!
Рањен у руку, није могао отићи у Таково, на састанак, о Цветима 1815; али, одмах по оздрављењу, стао је у службу Кнеза Милоша, као његов момак.
Као старешина у народу, Вучић се први пут јавља 16 маја 1832. То је било онда, када је Јован Добрача, по својој молби, разрешен од дужности кнеза гружанског. Тада је речено да ће „господаров момак, Вук Перишић“, бити кнез у Гружи. У тој служби, Вучић је остао дуго, и завладао је Гружанима чврсто. Вучић је, доцније, премештан на разна звања, и слан на разне стране, по служби државној: тако је бивао председник суда у Шапцу, саветник у Крагујевцу, војвода на Дрини, Бинаемин у Београду, итд.; али је с Гружом остао велик и страшан, докле је год живео. У оно време, кад је он кнезовао у Гружи, био је законити обичај да кнежина, неколике дане од недеље, кулучи своме кнезу, о свом хлебу и о свом пићу. Тако је било у свих кнезова кнежинских. Једини Вучић, у Гружи, како се прича, изменио је тај обичај у неколико: он је својим кулучарима, кад му год раде, давао проје, кисела купуса, и ракије. Никад ништа преко тога, али их никад није остављао ни без тога.
Правичност његова суда, даљина његова погледа, јасно познавање народнога духа, и снажна воља у својим намерама — што су његови потоњи радови свакад потврђивали — била су својства, која су му Гружу присвојила тако дану је толико дуго остала предана и свакад поуздана. Од године 1825, кад је Вучић, на Опленцу, разбио бунтовну ђакову војску, и утврдио власт Кнезу Милошу, па чак до године 1858, живот је Вучићев, као јака клечаница, уткан у историју Србије, особито у историју њенога унутрашњега развића.
За Милетине буне, 1835, Вучић је био највештија глава, и најснажнија рука, на страни Кнеза Милоша. Њему се највише има захвалити што тада није дошло до крви, него се сва та буна свршила на миран, кућански начин.
Али увек лојалан према Кнезу Милошу, Вучић је, у исто време, тражио и јамства за права народу, сагласно с онима који су желели да се и кнежевој власти знају какве било границе. Само ничим неоправдана безобзирност од стране неких вајних владалачких пријатеља, нагнала је Вучића на крајње мере 1842.
Вредно је испричати како су се омразили Вучић и Кнез Милош око некога несрећнога ордена.
Кад је Кнез Милош, 1835, у Цариграду, састављао списак својих чиновника за царске ордене, није хтео ставити у тај списак име Вучићево: нешто је био, тада, срдит на њега.
И тако су добили султанске ордене и берате толики чиновници, а Вучић није.
Њему то није било право; а и многи други људи, који су желели слоге између њега и Кнеза, жалили су што се је то догодило.
На скоро умре Паштрмац, и његов орден остане пуст. Кнез пише Садразаму, и предложи му да се тај орден да Арси Андрејевићу. Садразам то одобри, и Кнез, својом дипломом, да Арси орден султански.
После неког времена, умре други кавалер — Јокса Милосављевић. Петронијевић склони Кнеза Милоша да Јоксин орден да Вучићу. И Кнез, радостан што ће и Вучића једном задовољити, брже боље заповеди Живановићу да Вучићу напише диплому и врло ласкаво писмо, у ком ће га малко прекорети неверним Томом Апостолом, али све то од велике милоште, па диплому, и писмо с орденом, из Топчидера сам да однесе у Београд, и да преда Вучићу.
Живановић све уради како му је заповеђено, па ево нека сам, прича како је посланство извршио:
— Вучић је дошао к мени, пише он: — и ја сам употребио све своје красноречије приволети га, да прими орден. Бадава! Два сата смо се у соби и у башти разговарали. Бадава! Као што се стена игра са силом ветрова, тако је овај непреклоними карактер свију мојих речи био непримчив!
„Сутра дан му одем кући, и дуго сам му говорио, додавши да не мора ордена придевати, док му берат не дође. Он стоји при своме:
— Ја не могу од стида, рекао је Вучић: — с мртва човека узимати ордена, без царског берата. Кад би то био Кнеза Милоша орден; ја бих га примио и пољубио: али кад је султанов, треба и да ми се даде са султанским бератом!…
— Добићете берат, за 15 дана, рекао је Живановић.
— Кад дође берат, примићу и берат и орден, и пољубићу; ал сојтарија бити не могу!
У овој невољи, вели Живановић: — рескирам, оставим и орден и декрет на његов астал, и пођем, а он, пратећи ме до капије, рече:
— Жао ми те је, што то чиниш, да страдаш. Ја ћу му сам однети и вратити, па после ће се срдити и на тебе; него носи сам, боље је!
Живановић се врати и каже Кнезу своју недаћу.
Кнез плане, и збаци Вучића са службе, и одмах му заповеди да врати све дипломе које је имао на дотадашња разна звања.
Вучић је вратио све; а омраза је међу њима расла све већма. —
Године 1839, Кнез Милош је оставио престо свом старијем сину, Кнезу Милану Обреновићу Другом; а кад је овај, на скоро, преминуо, Вучић је био један од тројице намесника, који су вршили кнежевску власт, до доласка Кнеза Михаила у Србију.
Кнез Михаило дође, али Србији мира не донесе. Борба је била веома изукрштана. „Стари Господар“ желео је вратити се; многи су га тражили, и крчили пут његову повратку, а највише сама његова жена, Кнегиња Љубица, која је пређе јако помагала да отиде из Србије! Вучић и његови у политици другови нису могли сложити се с министрима Кнеза Михаила, на које су викали готово сви, па чак и они који су тражили повратак „старог Господара“. Принуђени изићи из отаџбине, Вучић и Милутин Гарашанин, тек на наваљивање Русије, вратили су се дома 30 марта 1842, па, и тада, правога измирења никако није било.
Кад су сви покушаји за измирење остали јалови, онда Вучић, месеца августа 1842, запали те у Крагујевац, заузме касарну, војску, и топове, и прибере своје присталице да, отвореном буном, изјави протест против политике кнежевих поpечитеља…
Кнежева војска, у два маха, сукоби се с бунтовницима које је водио Вучић, и оба пута победа остане на страни овога последњега; кнежева војска прсне; Кнез се врати у Топчидер; па се оданде превезе преко Саве у Земун. А Вучић, као „предводлтељ“, с војском и Гружанима, сиђе на Врачар.
С Врачара пошље Митрополита Петра у Земун Кнезу Михаилу, и позове га да се врати; али је тада већ било доцкан за мирну расправу тога несрећнога спора.
Тада Вучић, као „предводитељ народа“,1 са својим друговима, постави нови ред ствари у Србији. Син Карађорђев, Александар, буде изабран за Кнеза, и отпочне се она унутрашња парница која је тек на крају 1858 добила пресуду.
Природно је било да Вучић новоме Кнезу буде први доглавник, а није било тако!
Русија није одобрила овај избор, него се је, њој за љубав, морао наредити други — али тек пошто се Вучић и Петронијевић удаље из Србије. И они су одиста отишли, оставивши пријатеље који ће радити што су и они радили.
И на другом избору остане Карађорђевић Кнез у Србији, па одмах, тајним путовима и начинима, почне радити: да се Вучић више и не враћа у Србију!
Сазнавши то, Вучић је горко зажалио на ту незахвалност, па за то је, и вративши се у отаџбину, остао већином подаље од власти.
Некад уз Кнеза, а некад против Кнеза, Вучић се је тако држао до године 1858. Тада пак био је у служби, али није био задовољан Кнезом, а није пристајао ни уз општу жељу опозиције: да се врати Кнез Милош.
Кнез Милош, дошавши у Београд 1859, одмах стави Вучића у затвор. У затвору се овај наскоро разболи, те га преместе у Велику Војну Болницу, где је умрьо 1 јула 1859, и укопан је код Маркове Цркве, на север од звонаре. Из болнице тело му је унесено у црквену порту на мала вратанца од фишегџиске чаршије тако да га, у пролажењу, у мало нису истресли из сандука!… Како је људска судбина променљива! Некада му се је, живу, садило борје улицама кроз које је пролазио, а гле какав га спровод прати до гроба?! Међу тим, много пре, Вучић је, у селу Закути, у Доњој Гружи, озидао лепу цркву, и спремио све што треба, себи за укоп у тој цркви: али човек мисли једно, а бива са свим друго!
Вучић је био од крупнијих људи; лица лепа, а очију малих, са чега су га противници звали „чкиљави Вучић;“ руку пак био је особито белих и лепих. Глас му је био танак; понашање просто, али измерено, пуно некога достојанства. С малим осмехом на лицу, и с ниском спољашњом благошћу, примао је готово свакад, чак и своје злотворе: у томе је надмашао све наше досадашње старешине. Говорио је мало, и све типским народним говором. Уз реч је често додавао „Молимо!“ Такав је био у обичном разговору; а ако је требало говорити народу, бранити што, или нападати, могао је беседити да занесе…
Вучић је знао читати, и новине је редовно читао, ма да то и није свуд признавао. Писати одиста није знао. Осем српскога језика. говорио је турски и грчки. Без икакве сумње, он је био већега ума, мудријега држања, и чвршће воље од свих својих вршњака. У љутини је био бујан као вулкан, а умео је и савлађивати се, кад је то требало. Тек и у љутини, и у тишини импоновао је увек, и задобијао и освајао готово свакад.
У кући је живео смерно, али уљудно, господски: кад су други много „образованији“ од њега, са својим гостима, пили вино из чутуре, у Вучића је било све онако како је у одабраној господској јевропској кући.
Вучићево име, кроз дуго и дуго време, биће предмет хвале и руге, у једнакој мери; а другојаче не може ни бити.
Једно му се, при свем том, не може одрицати, а то је: да је био увек, често нехотице, као по неком нагону, себи доследан тражећи: да имаћник највеће власти никад не смеће с ума свој народ, као првобитно врело сваке па и своје снаге!
Допуна
Вучић се женио два пута. Од прве жене имао је два сина и две кћери.
Друга његова жена звала се Агнија, па су је од милости прозвали Нула; она је била пасторка Ђорђа Поповића-Ћелеша. С овом другом женом Вучић није родио ни једно дете. И њу је он надживио.
Године 1849 Вучић је из Београда прешао у Земун 17 августа, и оданде је отишао у Панчево, превезао се у Смедерево 19 августа у вече, и оданде се упутио у Крагујевац, те заузео војску и топове!
С њим су били и у Смедерево заједно се превезли: Мијаило Гарашанин, Раја Дамњановић, и Алекса Јанковић. Сва тројица су отишли у Крагујевац, и сви су, после, сишли с војском на Врачар.
Године 1856 октобра 31, Тома Вучић Перишић поклонио је болници вароши Београда на умножење њеног фонда 10.000 дуката и, поред тога, једну башту и једну њиву.
О овом дару Вучић је начинио с београдском општином уговор, који је и суд потврдио: да општина њему док је жив даје сваке године по 900 дуката, а после његове смрти новци (10.000 дуката) остају њој за болницу. Кад пак општина начини нову болницу, онда, после смрти Вучићеве, да намести 8 кревета болничких; и, тада, четири кревета да се зову:
Задужбина Томе Вучића Перишића. А друга четири:
Задужбина Томе В. Перишића за спомен супруге своје Агније.
Пошто је општини новце предао он је, 4 новембра 1856, у гостионици Српској Круни дао ручак за 40 лица: ту су били сви општинари, чиновници из управе варошке, два доктора, два свештеника, и Ат. Николић (Српске Новине, од 1856. бр. 197—200).
- Српске Новине 1842, бр. 36. ↩︎