Вукомановић Илија родио се у Доњој Сабанти, године 1755.
Година 1815 затекла је Вукомановића као левачкога кнеза; али, чим је стигла порука од Кнеза Милоша, да устаје на Турке, одмах је он собом потрчао по свему Левчу, те за тај посао прибрао одабраније и поузданије људе око себе, па је онда, с њима, дигао народ, и повео га к Јагодини, и у селу Белици начинио шанац и утврдио се.
Вукомановић је, овим утврђењем, пресекао пут између Јагодине и Крагујевца, јер у оба та места било је доста Турака, а особито у Јагодини.
Турски старешина у Јагодини, Ћерим-Паша, Бошњак, одвоји хиљаду војника, и пошље их у помоћ крагујевчанима. Ове Турке водио је Тахир-Кубур, који није хтео оставити српски шанчић на Таборишту (Белици), већ удари, као од шале, да то Срба онако гредом помлати и растера.
Тахир је ишао напред, па, баш кад је ушао у српске заседе, окрене се к својима, и, да их ослободи, викне:
— Кашти ђаур, кашти (Побегли Срби, побегли)!
У тај мах српске пушке припуцају; под Кубуром падне коњ. Бој се заметне жесток; Турци буду разбијени, и њих 70 живих ухваћено.
Вукомановић нареди да се погинулим Турцима поодсецају главе, да се што про однесу и набију на коље Крагујевцу на видику, па онда ови Срби који су Крагујевац били опсели, позову крагујевчане Турке на договор, да, том приликом, виде каква им је помоћ дошла од Јагодине. И за то да не гину, већ да се предаду.
Турци се не хтедну предати, него се још неки Ахмет-Смрди-Буба овако осече на Србе:
— Што сте се тако, у часу, помамили, јадна и жалосна рајо! Не знате ли да се Турчин док је жив, и док му је оружја, никоме не клања, а камо ли својој голотињи раји, коју му је Хактала за јунаштво поклонио? Ви мислите ласно свршити што сте започели, а верујте ми да све то ваше мућење и буњење Турчин још и не чује, него мирно спава на оба уха, а кад се прене, као арслан (лав), па вас само једном удари, мучно ћете се моћи и пребројити колико ће вас измаћи од турске сабље. Ту скоро вас је Хаџи-Продан подигао свакога по једну пед од земље, а Милош ће и по четири. Та ове ће мртве главе турске с кочева ових пођипати и оживети, да вам крв испију, као што сте ви њихову, ето, јуче испили!
Овако је Смрди-Буба говорио, а није овако мислио: мислио је да бежи, и ово је говорио да заклони праву намеру. И одиста Турци ноћу побегну, узевши за калаузе Србе, које су дотле држали у затвору. Турци су бежали к Јагодини. На Белици их сретну Срби Левчани, те их разбију, многе побију, многе заробе, и међу овима и онога јуче беснога Ахмета Смрди-Бубу.
Срби своје заробљенике обезоружају, па их све предаду Јагодинским Турцима у размену за Србе, који су били пали Турцима у ропство.
Свим ових послом управљао је Илија Вукомановић.
Кад се рат свршио, он је остао у Левчу грађански старешина.
Пошто се мир углави с Марашлијом, врати се муселим турски у Крагујевац, а и у Јагодини су седели Турци. Вукомановић је сада лепо живео с овим Турцима.
Више пута је муселим крагујевачки излазио у Сабанту, ату би дошао и онај из Јагодине, па би се „код побратима Илије“ састајали и веселили.
Кнез Милош то није миловао. Он је желео, кад треба, да се уме лепо живети с Турцима, али кад невоље није, њихове дружбе није трпео. За то узме власт од Илије, и метне Левчу за кнеза Илина брата Филипа (☦ новембра 1829).
Илија је умрьо код своје куће, у Доњој Сабанти, 1825 године.