Вујић Јоаким, „славеносрпски списатељ“, родио се у Баји, у Маџарској, 9 септембра 1772, од оца Глигорија и матере Јевре.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, а средње и више образовање добио је у Новом Саду, у Калочи, Пожуну, Сегедину, и у Пешти.
По свршетку школа, путовао је по Хрватској, по Италији, и по мору, а и учитељствовао је неколико година.
Оженио се је у Сент-Андреји, али се није могао станити на једном месту.
Вујић је писао и штампао књиге, а давао је и позоришне представе у Пешти, Араду, Темишвару, Панчеву, и Земуну.
Овим представама будио је свест о прошлости српској, и неговао осећање за све што је добро и честито.
Године 1839, хотећи, за свагда, оставити место својега рођења, Вујић је, 14 маја, написао тестаменат којим је све своје имање (2400 форината шајна) оставио каси цркве Св. Николе у Баји, наредивши да се, од интереса на те новце, сваке године даје:
- Цркви Св. Николе, и цркви Благовештенској, по 6 форината на свеће, зеитин и просфоре;
- Двојици свештеника тих двеју цркава, по 25 форината;
- Болници бајској, по 8 форината;
- Двојици добрих ђака у гимназији, који су православне вере, а добро се уче и владају, по 25 форината на годину, и
- Двојици православних учитеља, по 12 форината.
А за то све тражио је само: да речени свештеници, заједно с учитељима и ђацима, сваке године по три службе Божје одслуже за њега и за родитеље његове, и то: 9 септембра, када се родио, на Атанасија и Ћирила, 17 јануара, кад му је била слава, и на дан кад оде са овога света на други.
Црквена Бајска Општина примила је овај завет, и унела га у свој записник 16 маја 1839.
И данас, сваке године, врше се наредбе Вујићеве и, по свршетку испита, у општини се прочитају имена двојице најбољих ђака, Срба, којима се даје помоћ од задужбине Вујићеве.
Вујић је, по жељи Кнеза Милоша, путовао по Србији, по у свом „Путешествију“, које је штампао у Будиму 1828, сачувао нам је многе драгоцене белешке из физиономије Србије од 1826—1828.
Године 1835 видимо га опет у Крагујевцу, где је давао позоришне представе, које ондашње новине бележе као пријатну појаву у млађаној српској престоници1.
Тај посао Вујић је продужио и године 1836. Кнез Милош је Вујића пазио, и звао га увек „сине!“
Од тога доба, Вујић је редовно живео у Србији, осем што је овда онда путовао дуже или краће време. Године 1847 боравио је у Београду. Био је већ остарео и ослабео, а и осиромашио веома. Наставао је у једној собици више основне школе, и велике цркве, у улици која од старог здања води калемегдану. Тада га је помагао новцем Димитрије Аврамовић, живописац.
Колико се сећам, Вујић је носио на глави качкету, спљескану као лепиња; браду и брке бријао је; од старости био је малко погурен; на леђима је имао дугачко јапунџе, а у руци штап.
Живећи тако оскудно, Вујић је често говорио својим пријатељима, професорима:
— Карисиме! Да ми хоће дати да будем цензор новина: ту нема много посла, јер већ и ја нисам за велики рад; плаће има 250 талира: мени би то било доста; па бих само прочитао и написао: „Позвољајетсја,“ или: „Не позвољајетсја!“
И ту, тако смерну жељу, старац је однео у гроб!
Вујић је умрьо у Београду 9 новембра 1847, у 21/2, часа после подне. Пре тога је куњао три дана: старост и слабост прекинуше му жицу живота.2 Он је издахнуо у стану књиговесца Винклера, који је баш тада повезивао његово последње дело (Ирину и Филандра). Самртну свећу држао му је више главе шегрт Влајко, данашњи кључар у Народном Позоришту, у Београду.
Тело Вујићево испратили су сви наставници и сви ученици у Београду. У великој цркви, на опелу, говорио му је беседу ондашњи архимандрит, а потоњи владика шабачки, Гаврило Поповић.
Од свих српских писаца, Вујић је, после Доситија, највише путовао, и своје путовање описивао. Али је он учинио и нешто више од Доситија, то јест, путовао је по Србији, између 1826—1828, и своје путовање описао. Ту књигу и данас може Србин читалац прелиставати са слашћу, јер је пуна драгоцених бележака о стању Србије онога доба.
Ово су књиге које је Вујић превео или сам написао:
- Руководство к француској граматици, Тријест, 1805;
- Фернандо и Јорика. Игра у три чина, с енглеског, Будим, 1805;
- Љубавна завист чрез једне чарапе. Шаљива игра, Будим, 1805;
- Радосне и увеселителне лакрдије Бертолдина. С талијанског, Будим, 1806;
- Награжденије и наказаније. Сеоска игра, у два чина, Будим, 1806;
- Јестествословије за младеж, по немачком, Будим, 1809;
- Слепи миш, весела игра, Будим, 1809;
- Увеселителне басне Какасена, с талијанског, Будим, 1809;
- Алексис и Надина. С енглеског, Будим, 1810;
- Млади Робинзон, Будим, 1810;
- Крешталица, у три чина, Будим, 1814;
- Суворов и Кутузов у царству мртвих, Пешта, 1814;
- Слава Наполеонова, Будим, 1814;
- Благородна и великодушна жена Лунара у Персији, Будим, 1815;
- Училиште добродетељи, Будим, 1828;
- Земљеописаније целога света, Будим, 1825;
- Путешествије по Србији, Будим, 1828;
- Славеносрпскога списатеља средство обогатити се, Будим, 1829;
- Новоизобрјетеноје и благоустројеноје прибавленије к училишту добродјетели, содержашчеје десјат пријатних повестеј с нравучителними их поученијами и примечанијами во употребленије, увеселеније и ползу славосербскија јуности, издано Јоакимом Вујичем славеносербским писатељем, в Будиње Градје, 1830.
- Јоакима Вујића, славено-српског списатеља Животоописаније, у Караштату, 1833;
- Отјатије Београда од Турака, Нови Сад, 1843;
- Путешествије по Унгарији, Валахији, и т д. Београд, 1845;
- Ирина и Филандр, с талијанског, Београд, 1847.
Не могу тврдити да су овде баш све књиге Вујићеве, јер је он врло много и писао и преводио, али сам настајавао да ништа не остане!