Вујић Владимир родио се у варошици Иригу, у Срему, 8 новембра 1818, од оца Јована и мајке Катарине.
Основну школу изучио је у месту својега рођења, а гимназију и богословију у Карловцима; права пак и философију слушао је у Печују и у Пешти.
По свршетку наука, Вујић је, године 1843, на позив владике Мутибарића, отишао у Задар, и онамо је био професор православне богословије, до 1846 године.
Те године навали на њега владика Мутибарић, да се закалуђери, те Вујић, не хотећи примити тога чина, остави професуру и Задар, па дође у Србију. Вујићев је ђак српски песник Јово Сундечић.
У Београду, положивши професорски испит пред ондашњих „Одбором Просвештенија“, Вујић буде постављен за професора у шабачкој полугимназији.
Године 1848, на позив шабачког владике Јанићија Нешковића, а с одобрењем министра просвете, Вујић остави професорство, и оде владици за секретара.
Године 1853 постављен је за професора у великој гимназији у Београду за српски и словенски језик.
Године 1855 изабран је за члана Српском Ученом Друштву.
Године 1864, пошто је преуређена Београдска Богословија, премештен је из Гимназије у Богословију за професора.
Том приликом, ондашњи министар просвете, К. Цукић, изјавио је Вујићу писмено своју захвалност, што је неко време бесплатно професоровао у Вишој Женској Школи.
Године 1878, као ислужени професор, по својој молби, стављен је у стање мира, с пуном пензијом.
Том приликом одликован је таковским крстом четвртог реда.
После тога, живео је у Београду код своје куће.
Преминуо је, после дугога боловања, године 1882, декембра 16, у Београду.
Од Владимира Вујића књижевности остају ови списи:
- Српска Граматика 1856, старим правописом;
- Граматика српска за средње заводе, новим правописом, у пет издања; последње је Браће Јовановића, у Панчеву;
- Опсада Севастопоља. Овај роман Вујић је превео у друштву с Ђ. Малетићем;
- Родољубац, књижевни лист, који је Вујић био покренуо с Малетићем и Балантским;
- Теорија прозе за више разреде гимназије, 1864;
- Општа реторика, осветљена примерима, за ученике Богословије, 1873;
- Беседа на Св. Саву, у Богословији, 1873.
Наставник омладине кроз више од тридесет година, у разним местима, и разним школама, Вујић је одслужио отаџбини службу са свим како треба.
Истина, предајући српски језик у Србији, у оно време кад су Вукове књиге биле забрањене, бранио је, као наставник, стање које се држало, не одобравајући у свему Вукове реформе.
Доцније, кад је законска забрана дигнута с Вукова правописа, Вујић се приклонио реформи, ма да је ипак находио шта и њој да забави.
Поред тога, био је човек радан, тачан, и предавач врло вешт. Имао је, особито у последње своје дане, доста мрачан поглед на морални дух у ком се васпитава омладина; осуђивао је тај дух, по некад и оштрије, али — да Бог да да се је у свему варао!
Вујић је био човек висок, сув, коштуњав; боловао је од ревматизама, те је, у последње време, једва могао ићи пешице, и на ногама је носио обућу која је говела његовим стопалима а не очима гледалаца.
Мир његову праху!