Вишњић Филип родио се, 1767, у селу Трнави, у нахији зворничкој, у Босни, у кући задружној и доста имућној. Оцу његову било је крштено име Ђорђе, а знали су га Стојан Вилић; матери му пак било је име Марија, а прозвали су је Вишња, и само су је под тим именом и знали. По овом другом материном имену, Филип је и прозван Вишњић.
Филипов је отац рано умрьо, а мати његова, оставши удовица, преуда се у село Међаше, близу Бељине. Ту је Филип провео своје детињство и своју прву младост. Осме своје године ослепио је од богиња.
Песнички дар јавио се је рано у Филипа. Као слепац, брзо је научио гудити, и уз гусле певати. Песме је, с почетка, певао разне, какве је где чуо, а памтио је све што би једном чуо.
За рата немачкога 1787—1788, удари велика несрећа на кућу и на стричеве Филипове, у Трнави. Турци, дошавши њиховој кући, дарну у образ једној његовој стрини. Стричеви му то спазе, па једног Турчина убију, а другог обесе о шљиву уларом с његовога коња.
За то Турци доцније, кад на ново обладају, три Филипова стрица и једног му брата од стрица, уморе на мукама у Зворнику.
Како је Филип живео вео за ово време, не зна се, али се може погодити колико је ова крвничка сила распаљивала у њега мржњу спроћу Турака.
Кад му је била 31 година, оженио се је девојком Настом, из села Мртвице. И њу нису звали крштеним именом, него су је звали Бела. С њом је имао шесторо деце, од којих је, 1817, било живо само двоје: Ранко и Милица.
До првих година овога 19. века, Филип је истина путовао по свему босанском пашалуку, па је чак и у Скадар одлазио, али је певао само старе песме и старе јунаке: певао је оно што је слушао од других певача; сам се није усуђивао ништа да састави и да спева.
Када пак, године 1804, у Шумадији букну српски устанак на Турке; и када чак преко Дрине допреше гласи о новим бојевима, о новим јунацима, о новим захтевима а старим правима српске отаџбине: онда се у душу Вишњићеву удахну неки животворни дах. Од онога што је било давно, окрете он умне очи своје на оно што бива тада, што се спрема да буде у земљама српским, и — струне његове стадоше пратити песме какве никад ничије гусле дотле нису пратиле!…
Вишњић је прешао у Србију 1809, када се војска српска, после несреће на Каменици, вратила амо испреко Дрине. После тога је путовао по Србији. Бивао је, на прилику, у Шапцу, Београду, Ужицу, Лозници, Лешници, Убу, у Болечу, Гроцкој, Хасан-Пашиној Паланци, на Руднику, Чачку, Карановцу, и у Крагујевцу.
У Лозници се, године 1810, био затекао, кад је била опсађена, и кад су је онако јуначки бранили: Анта Богићевић, Милош Поцерац, и Бакал-Милосав.
Вишњић је гудио и певао пред многим српским војводама, па и пред самим Карађорђем, али је с њим мало говорио. Једном, у Бадовинцима, пред више старешина, рекао је Вишњић Луци Лазаревићу:
— Господару! Не старај се како ћеш надбити босанске Турке, него дај мени да скупим стотину слепаца, па нам дај сваком по неука ждрепца, а у руке сабље, и напутите нас на турску војску; ви пак окати, хајдете за нама, да видите шта ће од нас бити. Нека од нас буде што Бог да, само да и ми неко јунаштво учинимо, па макар пропали сви до једног. Доста певамо чудеса и витештва, те дражимо браћу на погибију; него да докажемо да је и нама слатко мрети тако славном смрћу!
Лука се на ово грохотом насмеје, а војска се овесели и охрабри: — Кад слеп ово жели и овако говори, шта је остало за нас окате? помисли сваки у себи.
Године 1813, Вишњић је, са својом породицом, прешао у Срем, и настанио се у селу Грку.
Године 1815, у Манастиру Шитатовцу, певао је Вуку неке песме. Тада га је Вук наговарао да се врати у Србију, не би ли још коју песму спевао; али није хтео, јер му је, вели Вук. било врло добро у Срему: где би год се јавио, људи су га, због његових песама, лепо примали, частили и даривали.1
Он је умрьо у селу Грку, 1834. Покретана је одавна мисао да се на гробу његову дигне споменик. И баш сада, 15 августа 1887, та је мисао свечано извршена.
Споменик је повисока, танка пирамида од гранита.
На споменику је урезан овај запис:
☦
ГРОБ
ГУСЛАРА-ПЕСИНКА СРПСКОГ
ФИЛИПА ВИШЊИЋА
КАМЕНОМ ГА ОБЕЛЕЖИО
СРПСКИ НАРОД
1887
Благо гробу, и у тами што сва сјаји,
Где кандило припаљују нараштаји!
Кандило је жар, што српске груди краси:
Вишњић га је чувао да се не угаси.
Ми ти гробу камен дасмо. То можемо.
Венац прави твојој слави јоште дугујемо.2
Али је дужност сваком Србину сећати се онога који је за вечно сећање сачувао име Српско!