Велимировић Вићентије

Велимировић Вићентије родио се у селу Витковцу, у Гружи 1761 године¹.

Где се учио не зна се, као што се не зна ни где се, и кад, закалуђерио. Само се зна да је, у почетку овога века, био јеромонах у лаври Студеници. Његов сувременик, и његов ученик, потоњи шабачки владика, Ђерасим Ђорђевић, хвали га као свештеника врло јака у свим питањима која се тичу вере и цркве, додајући: да је историју српског народа најрадије слушао од оца Већентија.

Кад су Студеничани, године 1806, бојећи се турске најезде, оставили Студеницу, и Св. Краља пренели у манастир Враћевшницу, у рудничком присоју, онда је и духовник Већентије, с браћом, прешао, па је у Враћевшници, те године, и преминуо…

Честити духовник Велимировић написао је лепим минејском словима:

„Сказаније о преселенији моштеј светаго в краљех Стефана“.

Ту се прича да је Краљ Стефан, по смрти својој, био укопан у Студеници, одакле га је Св. Сава, по повратку с првога пута у Јерусалим, пренео у Жичу, као његову задужбину. Одатле су мошти Св. Краља, после смрти Св. Саве, биле враћене у Студеницу.

Урош Велики, 1237, пренесе их у своју задужбину Сопоћане. Ту је Св. Краљ остао чак до после смрти Стефана Високог. У то пак време, од силе турске, калуђери закопају у земљу ћивот с моштима, те је тако остао у земљи до 1529. Тад га извади пећски патријарах Пајсије, и рашки митрополит, те остане на јави до 1587.

Тада опет, од страха турскога, пренесу га калуђери из Сопоћана у Црну Реку, у цркву Светих Аранђела Михаила и Гаврила, где је остао 14 година.

Одатле је враћен у Студеницу 1701, где је остао до 1789.

Године 1789, јануара 6, калуђери узму Св. Краља и, преко Карановца, Јагодине, Смедерева и Гроцке, донесу га у Београд. Тада се дигне манастир Рајиновац, ради Св. Краља.

Одатле је пренесен преко Дунава у манастир Војиловицу. Вративши се одонуда, остао је неко време у Рајиновцу, па је, 1791, донесен опет у Студеницу.

Све ово испричао је духовник Вићентије просто и разговетно, и написао својим лепим и читким рукописом.

Рукопис је тај везан заједно с јеванђељима која се читају на Велики Четвртак. Он се храни у књижници манастира Студенице, и сведочи нам да су људи, жудни знања, и у најљућа времена, отимали се да што науче. И учење им је давало моћи да могу, након себе, остављати овако красне споменике!…

Јака му земља телу, а покој честитој души!

1. У Кнежевини Србији стр. 288, стоји Кикојевцу, али је ово овде право име. ↩︎