Аврамовић Димитрије родио се у Св. Ивану, у шајкашком батаљону, 15 Марта 1815, од оца Михаила и мајке Саре.
Као мало дете, однесен је био у Пешту, куда му се отад око одселио, па је, после, враћен у Нови Сад, где је свршио основну школу и гимназију.
Још тада се јавила у њега велика љубав и велика подобност за сликарство. Не имајући новаца да оде у коју школу за ту вештину, Аврамовић је, у некога сликара Мише, и некакога Талијана, сликао мале иконице на стаклу, те је за те своје прве радове добијао по коју пару, коју би штедио да купи коју књигу, те да боље што у сликању научи.
Не гледајући на своје оскудно стање, Аврамовић, у својој двадесетој години, оде у Беч, да се боље научи у својој уметности. У Бечу је остао само годину дана, па се, због велике своје сиромаштине, мораде вратити кући.
Радећи без одмора, Аврамовић нешто заради сам, нешто му да отац, а 100 форината поклонио му је Митрополит Станковић, те, с том сумом, по други пут, оде у Беч, и настави своје учење. Тада се мучио као нико његов; радио је од јутра до мрака, а често је гладовао радећи.
Али баш то прекомерно напрезање обрати на младога сликара пажњу учитеља, који га препоруче то буде позван у Београд да слика саборну цркву.
Слике Аврамовићеве ми Београђани гледамо често, и никад не можемо да их се сити нагледамо!
У сликању Светаца Срба, Аврамовић је гледао да добро погоди народни карактер у лицу и у оделу. И то му је свуда ишло за руком.
После је, по жељи Кнеза Карађорђевића, сликао и тополску цркву.
Српска влада, видећи његово одличне способности, посла га, године 1846, да пропутује по Србији, да потражи по старим манастирима и црквама старинске српске слике, и да сними што буде важно или по самом предмету, или по оделу у светаца.
Аврамовић сврши тај посао врло успешно, и Министарству Просвете поднесе, још те године, свој опис.
Задовољна овом радњом младог уметника, српска влада пошаље га, друге године, у Св. Гору, да у онамошњим манастирима потражи оно што би засецало у историју и у уметност.
На овом путу, Аврамовић је походио Цариград и Солун, разгледао светогорске знаменитости, побележио и прецртао многе драгоцене споменике српске.
Вративши се у Београд, Аврамовић је написао, и о државном трошку штампао:
- Описаније древности српских у Светој (Атонској) Гори, с 13 литографисаних таблица. У Београду 1847 (1849), у великој 8-ни страна 82;
- Света Гора са стране вере, художества и повеснице. Описана Димитријем Аврамовићем, живописцем, у Београду, 1848, у 8-ни, страна 180.
Оба ова дела врло су занимљива како за географа, и историка, тако и и за уметника.
Осем ова два дела, Аврамовић је штампао:
- Кореџија, превод с немачког, 1845, и
- Златна Зрна, две свеске, у Београду 1846.
У рукопису је оставио:
- Златна Зрна, свеску трећу;
- Шаљиви Календар, и
- Животе српских живописаца.
Око овога последњега списа понајвише се трудио, збирајући податке са свих страна; али, на жалост, нити га је довршио он, нити га је ко други, после његове смрти, наставио…
У последње време био је отишао у Нови Сад, где је сликао цркву Св. Јована.
20 фебруара 1855, на глас да је руски цар Никола умрьо, Аврамовић падне од капље; после три дана, удар се понови, а 1 априла дође и по трећи пут, те му прекине жицу живота.
Аврамовић је сахрањен у порти Св. Јовањске цркве, у Новом Саду1.
Живећи у Београду, Аврамовић је, о свом трошку, издржавао Јоакима Вујића, заслужног српског књижевника!
Био је велики уметник, и велики родољуб.
Бог да га прости! Славан му помен до века!
- Кукуљевића-Сакцинскога Словник 13—15. ↩︎