Авакум Ђакон родио се у Босни, близу манастира Моштанице, од прилике, године 1794.
Књигу је учио и зађаконио се у манастиру Моштаници, код духовника Ђенадија Шувака.
После неког времена, турска сила и разне глобе додијају духовнику Ђенадију, и он, са сином својим Стојаном, кога је родио док је био мирски свештеник, и с овим Ђаконом Авакумом, остави Моштаницу, и пође у свет, да тражи какво мирније место. За њима тројицом пође и старица Авакумова мајка, која, сем тога сина, није имала никога од рода.
Пешице су сви четворо прешли целу Босну и Рујно, па су се, најпосле, станили у Трнави, у манастиру Благовештењу, код игумана Пајсија Ристовића, који је тада био остао у манастиру готово сам, те је њих једва дочекао, да му помогну и у цркви, и у парохији, и у домаћим радовима…
Не лези враже, на скоро по њихову доласку, букну она несрећна Хаџи-Проданова буна, те Турци дођоше, ухватише Пајсија, Ђенадија, сина му Стојана, и Ђакона Авакума, на их све оковане отераше у Београд, и бацише у тамнице.
Пајсија, с великих бројем других Срба, набише Турци на колац најпре, па је онда био ред на Ђенадија, на његова сина Стојана, и на Ђакона Авакума.
Ђенадије, да био сачувао главу себи и сину свом, договори се с овим, па заједно изјаве да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он не хтеде.
Турци Ђенадија и сина му одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назове: Мула-Салија, а син Реџеп1.
Ђакон Авакум био је младић неописане лепоте. Турци су веома желели потурчити га; и склањали су га и речма и обећањима, да пређе у њихову веру; али га никако нису могли склонити.
Најпосле, кад је дошао час да се погуби, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је, носећи га београдском улицом, из гласа певао овако:
„Нема вере боље од Хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чин’те што је вама драго!
А скоро ће Турци долијати,
Бог је сведок и његова правда!“
Црна његова мајка, баш у тај страшни час, приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље!
На таке речи, соко младић викне на ново певати, и песмом мајци одговарати:
„Мајко моја! на млеку ти хвала!
Ал’ не хвала на науци такој!
Брзо ћеш се обрадоват’ сину,
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде.
Благо томе ко раније умре;
О мање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне;
А још има браће на свијету!“
Дошавши на само место погибије, Турци опет узму склањати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умире пре времена.
— А, збиља, рећи ће младић, смешећи се: — умиру ли и Турци кад год?
— Е, па умиру, да Бог ме!
— Онда је све једно, а̀ пре, а̀ после: што пре умрем, о мање ми је греха…
Видећи оволику тврђу у вери својој, и оволико неплашење од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га, мртва, набију на колац, и усправе међу остале мученике, поред пута који је од Стамбол-капије водио к Теразијама?
Тако је јуначки свршио свој живот млађани Ђакон Авакум!
Слава му до века!
- И Ђенадије и син му, уз часни пост, године 1815, пребегну у Земун, па Ђенадије оде Митрополиту Стратимировићу, и исповеди му што је у невољи учинио. Стратимировић га помаже св. миром, и да му власт, осем литургије, све друге службе да може служити. Доцније се је Ђенадије са сином настанио у Немачкој Градишки где су, после три године, оба умрли. ↩︎