Шупљикац Стеван, војвода српски, родио се је у Петрињи, у војничкој крајини 1786.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Карловцима, а философију у Шопрону — све с најбољим напретком.
Отац је Стевана спремао за живот грађански, али син замилује војничку службу и 1805 ступи у војску, у пук оца свога, који се тада налазио у Италији. Одмах прве године постао је официр.
Године 1809 био је потпоручник а 1810 поручник.
Кад је, по пожунском миру, горња хрватска крајина дошла под Француску, Шупљикац је такође отишао под заставу Наполеонову, под којом је војевао до 1814. За то време био је ађутанат ђенералу Мармонту, и 1812 постао је капетан. У војни против Русије добио је крст почасне легије и од саксонскога краља „орден за заслуге“.
Године 1814, налазећи се у граду Магдебургу, прешао је на страну Аустрије, а 1815 премештен у банатску регементу, дошао је у Панчево где је остао до 1831 године.
Године 1832 отишао је с војском у Италију, и онамо је постао мајор.
Године 1837 постао је потпуковник, и из Баната је премештен у хрватску крајину.
Шупљикац је у Банату оставио безбројне спомене своје доброте и честитости. У хрватској крајини боравио је у огулинској регименти. Живећи онамо као одличан Србин, дао је песнику Николи Боројевићу честит предмет за одушевљено певање.
Године 1842 постао је пуковник и као такав, с огулинском региментом, отишао је у Италију где се је борио јуначки, и постао ђенерал-мајор.
Срби у Аустроугарској, у почетку године 1848, покрену се живље да траже своја старинска права. У првом реду тражили су да се у цркви васпостави српски патријарах а у народу да се врати српски војвода.
1 маја 1848 у Карловце се скупи она знаменита мајска скупштина која прогласи то обновљење. Тада митрополит Јосиф Рајачић, једногласно извикани за српскога патријарха, упита:
— Браћо! Желите ли изабрати војводу од људи реда грађанскога, или хоћете од војничкога?
— Од војничкога! одговори скупштина као из једног грла.
Тада Рајачић узе помињати људе за које је држао да могу бити достојни тога чина. Најпре помену фелдмаршала-лајтнанта Јована Живковића.
Скупштина ћути.
Он помену ђенерала Јовића.
Народ опет ћути.
Каза име ђенерала Тодоровића.
Опет сви ћуте.
Рајачић, најпосле, изговори име Стевана Шупљикца.
На то загрми народни глас:
— Живео Војвода Стеван!
Звона зазвоне; пушке стану пуцати. Народ запева Многа лета, па онда: Сеј дењ јегоже сотвори Господ!
Све је то певала цела целцита скупштина!
Одмах иза тога одлука се та пошаље цару у Инсбрук на одобрење, али је цар није хтео одобрити.
И Шупљикцу у Италија то је јављено, и он је народу захвалио, али своје војничке дужности није хтео оставити.
Међу тим се заметне крвав рат између Срба и Маџара.
Двор се није могао да одлучи радити против Маџара силом.
А Шупљикац, човек чисто војник, начелно противан сваком мешовитом звању и раду, није хтео примити се војводства. Али кад ствари међу Србима узеше рђав окрет, онда главни заповедник војске у Италији, маршал Радецки, находећи се близу Милана, дозове Шупљикца, па му рекне:
— Обедујте овде у мене, па, ено делижанца готова, седити и идите одмах у Карловце к Србима!
— Али, молим, рече Шупљикац: — нису ми овде коњи и пртљаг?
— Све ћу вам то ја послати!
И тако се крене одмах те 4 октобра 1848 стигне на Бансто, где га народ дочека, и Архимандрит Грујић поздрави беседом.
Три дана трајала је слава у Карловцима због доласка војводина међу свој народ.
Из Карловаца Шупљикац пређе преко Дунава да обиђе бојна поља на којима су се већ крвавили Срби и Маџари.
Видећи да Маџари великом силом потискују Србе к Дунаву, Шупљикац предузме мере да се само може бранити, докле доцније не би наступила могућност за нападање.
На крају прве поле декембра стигао је био у Панчево.
Ту добије глас да 3000 Србијанаца, под командом Милутина Петровића брата Хајдук-Вељкова, долазе браћи у помоћ.
Шупљикац се обуче у свечано одело, седне на коња и, окружен својом пратњом, изиђе на крај вароши, и поздрави Србијанце:
— Нек’ види Јевропа! Нек’ види свет, рекао је он: — како брат брату помаже!
На тим га речима заспе љут загушљив кашаљ тако да више није могао проговорити. Кашаљ је бивао све јачи, докле се војвода зацене и поведе да падне. Пратња га прихвати, сине с коња, унесе у једну сиротињску кућицу, где у 51/2, часова по по дне издахне; то је било 15 декембра 1848.
Панчевци оно вече с буктињама пренесу у варош војводино тело. Други дан је пренесено у Земун, где га је опевао патријарах Јосиф Рајачић, и оданде је однесено у Крушедо те укопану до Деспота Ђорђа Бранковића и Манастирлије.
Тако се завршио живот Стевана Шупљикца последњега српскога војводе у Аустро-Угарској!…