Шљивић Живко

Шљивић Живко, родио се у селу Брежанима у нахији пожаревачкој од прилике године 1775.

Школу је учио у Пожаревцу. Једном у игри свадивши се с Турићима, Живко је морао оставити и школу и Пожаревац, па се вратити кући, где га одреде да чува свиње. Овде се споречка с другаром својим, другим свињаром, и убије га из пушке на место.

За то буде одведен у Пожаревац суду. Чекајући да му се пресуди, Шљивић уграби прилику те побегне испред суда, и одметне се у хајдуке.

После три године хајдуковања, врати се у Брежане својој кући, помири се с оцем убијенога свињара, и стане радити земљу и патити стоку као и други сељаци.

Тада се ожени из села Липа, у смедеревској нахији. На скоро му умре жена и остане удовац.

У то време била је у Смедереву нека необично лепа девојка Митра. Турчин Сали-Ага загледа се у Митру и науми да је потурчи и узме за се. Родитељи се Митрини престраве од тога. Ваљало им је кћер час пре дати за кога, али је сваком момку који би Митру узео претило велико зло од Сали-Аге.

За то родитељи поруче Живку Шљивићу, као већ познатом хајдуку, те он дође, Митру божем отме, и венча за се у лугу, па одведе у Брежане.

Ова је отмица и Живка много стала, али ју је извршио срећно.

Сали-Ага је тражио тога отмичара, а Шљивић побегне у село Брадарце где му је била удата сестра, те се је онде крио од освете турске читавих пет месеца.

Одатле је пребегао у Влашку, па после је прешао у Аустрију, и живео је осам година у Ковину.

Кад је букнуо српски устанак 1804, онда је Миленко Стојковић из Кличевца дигао све пожаревачко Подунавље, а Живка Шљивића је поставио за буљубашу у својој војсци.

Кад је освојено од Турака Смедерево Карађорђе постави Шљивића за судију у смедеревском магистрату.

Тада је онај Сали-Ага, Турчин, који је Живкову Митру хтео на силу узети, већ био толико осиромашио да је на Шљивићевим вратима просио Бога ради!

Из Смедерева је Шљивић отишао с Миленком у Пореч, па у Крајину.

Године 1807, у славном боју на Малајници, Шљивић Живко и брат му Јова, осоколили су као нови Југовићи.

Ево како им за то пева Милутиновић:

„Шљивић Живко, и брате му Јово,
Унатјечце заслужисте хвале!
Та чусте се по свој Румелији,
К’о ’но негда Болани Дојчине.
Под ранам’ сте ви значили више
Нег’ другијех наоколо много;
Турке бити Вељка научисте
Озбиљисте Миленка достојност
Разгласисте Срба мишцу снова,
Уздигосте име Карађорђа;
Не погинут’ даказасте моћи;
Грдне ране држасте за спрдњу,
И к’о јајца ђулад и картаче,
Малајницу с командантом својим,
Окружену шанц’ма и топов’ма
Турске силе…
Бранили сте, не посрамивши се
Но вечиту славу приобрели
Ту с’ ранивши, и опет боривши“!

После ове славне победе на Малајници, Шљивић је дошао кући својој у Брадарце, те се одмарао и ране лечио.

Године 1809 јула 26 Шљивић је постао војвода у кнежини рамској у пожаревачкој нахији. У том чину утврђен је и године 1811, а 11 јануара 1812 дана му је овака настава за управљање војском и народом:

По савршенију нашем прошлога года, у јануару месецу, у датим вам дипломама назначено је све што сте ви, као служитељ народни, у исполненију службе ваше, дужни чинити. То исто и сад вам претписујемо и управљамо на исте дипломе да се у свему воопште владате.

Ко тому вам назначујемо следујушча:

1. Све што вам се од нас и од правителствујушчега совета наложи касателно службе општенародње како ти: порез, и говеда, и све што се заиште, да имате точно и на време, без свакој одлагања послати, иначе ћете одговарати за непослушаније, и примићете по опстојателствам пристојну казну.
2. Како и свагда што смо вам препоручивали, тако и сад вам тврдо налажемо: с магистратом нахије ваше у добром споразумљењу да будете: позната су и назначена дела службе ваше, следователно у судејске послове немојте се мешати, но напротив тога надлежи вам у свако доба магистрату сваку рукопомоћ чинити, и кривце које вам заиште предати. — Равно и магистрату се налаже у војена дела да се не мешају, нити војводама у томе сметају, но по пропису својему да се владају. Сваком члану магистратском опредељена је годишња плата по 400 гроша, а писару по 300 гроша. Ове новце, и трошак на мензулане. разрезаћете на вилајет и с прочим порезом донећете у касу народну, откуда ће се сваком издати: храну пак, по 500 ока жита и једно говече, сваком даћете од десетка, и то точно да издајете, да се не туже. Момци магистратски да примају на дан по оку хлеба, и куће њихове да су слободне од десетка и кулука.
3. Десетке да одвојите у сваком селу по особ, и од тога рачун издате.
4. Све што се у вашој нахији догађа дужни сте што скорије јављати.
5. Порез на ову годину налажемо равно онолико колико и прошасте године на нахију пожаревачку 25.000 гроша, к томе уредите мезулане као и прошасте године, и оно што је и магистрат одређено, разрежите. Састаните се с прочим војводама исте нахије, и сразмерно разрежите на главе порез, па што на вашу кнежину стане, јавићете нам.
6. За војна преступљења дозвољавамо вам кашиговати кривца сразмерно преступленију и штаповима, а бегунца из војске и онога који на позив у војску не дође, можете каштиговати шибом најдаље кроз 300 момака три пута. Прости капетан пак може, са сагласијем вашим, војног кривца каштиговати са 25 штапа, више не.
7. Од капетана ваших којег непослушна или неспособна у служби нађете, дужни сте га јавити нама и у совет с описом кривице његове. На место такова представљаћете другога кога ћемо ми и совет народни, ако благорасудимо, потврдити.
8. Џебане колико се сад код вас находи да јавите: ником до времена кад се на битку пође, да не дајете; пушке ко напразно меће да каштигујете с 25 штапа и апсом;
9. Заказати имате по вашој нахији, и особито на то мотрити да, ко девојку удаје не узима више од 12 гроша за њу, што је уређено: више који би узео, изгубиће све, и то ће припасти у касу народњу, а онај ће бити каштигован.
10. Ово писмо налажемо вам објавити по магистрату у нахији пожаревачкој да члени онога знају против вас опходити се пристојно.
11. Проче налоге јавиће вам се својим временом.

Закључително и повторително налажемо вам употребити све старане ваше за извршити наложено на вас. Точно извршивање заповести принеће вам од нас чест и награжденије, а најмање небреженије и непослушаније узроковаће вам бесчестије, и примићете по обстојателствам соразмерну казну.

—12 јануара 1812 у Београду, Врховни народа српскога Вожд Георгије Петровић. У правителствујуштем совету, Младен Миловановић.

Године 1813, пошто је Вељко пао и пошто је Неготин остављен, Шљивић се је борио и повлачио лагано уз Дунав.

Августа 10 те године пише му Вожд из Тополе једно дугачко писмо у коме га и кори и упућује да се брани од Турака докле и он сам не стигне! Шљивић је узмичући тако, пред саму пропаст, дошао био већ Морави на ушће.

Кад је Карађорђе, 21 септембра 1813, оставио Србију, и отишао преко Саве, Шљивић је прешао Дунав и отишао у Плочицу а оданде у Алибунар.

Године 1817 Шљивић се је вратио у село Дубравицу и ту, савладан ранама, живео је као и други сељаци.

Године 1821 јуни 12, Господар Јован, брат Милошев, пише дубравичким кметовима да је Живко Шљивић, због својих великих рана за отаџбину, ослобођен од пореза и свих других дажбина.

Живећи у Дубравици, Шљивић се није мешао ни у каке народне послове, него је само видао своје грдне ране. Умрьо је у Дубравици 30 новембра 1824, и укопан је у дубравичком гробљу, где му гроб и данас покрива плоча без икаква натписа.

Тома Милиновић о Шљивићу Живку овако пева:

„Шљивић Живко! да ли те је игде!
Твоју храброст многи Србин виде.
Ти си храбро Турке разгонио;
Војујући и осакатио
Ал’ и сакат с њима се бијаше
Ни једноме никад не прашташе.
Тебе хвале сви српски кнезови“!

Шљивић Живко везао је своје име са три села у пожаревачком округу, са Брежанима, Брадарцима, и с Дубравицом. У првом се је родио, у другом је највише живео, а у трећем је умре и кости оставио, наредивши да га никад оданде не ископавају и не преносе.

Ово је, веле, учинио за то што је некад, кад су некога мртваца раскопавали да га пренесу у друго гробље, видео да се због влажне раке није распао, па се је бојао да и с његовим телом не буде тако што; а прост би свет мислио да се није распао с некаква велика греха својега!…