Шиша Петроније, родио се у Старом Влаху, па граници херцеговачкој.
Кад је српски устанак на дахије допръе до Старога Влаха, Петроније Шиша остави своје место и свој мирни рај, узме пушку, скупи неколико друга, ускочи у побуњену Србију, и стане се бити с Турцима.
Не зна се Шиши живот и рад од почетка, али је он већ постао чувен и виђен у боју на Расници, у Златибору, где је војвода Милош Обреновић онако славно разбио Сулејман-Пашу Скопљака, кад оно овај, преко дане јуначке речи, бејаше надръо на Србију да божем угуши устанак.
У том боју Петроније Шиша одликовао се је и распоредом у војсци, и храброшћу у борби, и правичношћу у деоби добитка.1
У Карађорђеву Протоколу има 17 бројева који обележавају наредбе које је Вожд слао Петронију Шиши као „старовлашком војводи“. Готово се све те наредбе тичу границе, чувања од турске преваре, и хватања лупежа који прелазе границу.
Године 1813 велика сила од Босне пређе преко Дрине; освоји Лешницу и Лозницу, па се врати к Шапцу; али не смејући кроз густи Китог, окрене низ Дрину. Срби се закопају на селу Равњу од Засавице до Саве. Ту су били најпре Сима Прекодринац, Буљубаша Зека, и Петроније Шиша са својим голим синовима. Доцније им дођу у помоћ Милош Обреновић, Стојан Чупић, и Прота Мата Ненадовић.
Бој се био 17 дана без престанка. Ту су Срби таку ватру изели и таку муку имали какве дотле није било ни на једном крају Србије.
„И Турчин провали шанац, вели летописац: — и пострада српска војска: што погибе што у воду поскака, али изгибе и Турчин и коњ ни броја се не зна, тек освоји јер га је мноштво било — 100 хиљада. И ту погибе Србаља храбрих јунака којих мајка не ће више родити“.2
У одступању Срба од Равња, Петроније Шиша и Буљубаша Зека, са својим „голим синовима“, остали су најпоследњи, те су устављали прве Турке а заклањали последње рањене и немоћне Србе. Заштићујући тако своју браћу, кад је већ турска сила сустигла и склопила са свим, Шиша, као и славни му другови, баци последњу пушку, исуче нож, па јуриши у Турке, те секући њих, сам исечен буде на комаде!
Слава јунацима!…