Чучук-Стана, друга жена Хајдук-Вељкова, родила се око 1795, у селу Сиколу, у Крајини, три часа од Неготина у кући Пљештића.
У оца су биле њих три кћери: Стана, Стојна, и Стамена. После њих три, родио му се је син Мијаило.
Некакви бећари ударе на село Сиколе и поробе га. Том приликом однесу и Станине девојачке дарове. Стана се дигне чак у Пореч на тужбу војводи Миленку Стојковићу.
У Поречу је види Вељко, и узме к себи. Казано је у Вељкову животу како се је он венчао с њом.
Стана је уз Хајдук-Вељка често бивала и на ограшју где се ране добијају. Из тога доба имала је три ране од пушчаног зрна и једну од ножа.
После Вељкове смрти и пропасти 1813, у збегу код Панчева, нађу се Стана и Марија (прва жена Вељкова). Марија цикне на Стану:
— Камо, курво, мој муж! Ти си ми мужа појела!
— Иди, друго, с милим Богом, одговори Стана: — немој ми стајати на јаде: док је био жив, био је и мој и твој, а сад га нема ни мени ни теби!
После тога је Стану у Бечкереку просио некакав богат трговац, а она није хтела поћи.
— Ја сам била за јунаком, рекла је тада: — и ако се још који пут узудајем, опет ћу отићи само за јунака!
И сверовала је. У Белој Цркви је пошла за Капетана Ђорђа (Јоргаћа), Вељкова ратнога другара, који је доцније био један од најважнијих чланова грчке етерије.
С Ђорђем је у Белој Цркви родила сина Милана, па се пред сами грчки устанак преселе у Влашку, где је тада владао Кнез Александар Караџа, човек слаба карактера, који се је колебао између утицаја руског и турског.
У Турској је глава Капетан-Ђорђева била уцењена и, на наваљивање турских власти, Караџа нареди да се Ђорђе ухвати и посече. Заузимање рускога консула и Станина одважност сачувају Ђорђу главу, и он се стани у Букурешту, где му Стана роди другога сина, кога крсти Кнез Караџа, наденувши му своје име Александар.
Имали су и једну кћер, по имену Јевросиму.
Кад је букнуо грчки устанак 1821, Стана се с децом смести у Хотину у Русији, а Капетан-Ђорђе, пошто су све етериске чете разбијене, затвори се са 480 друга у манастиру Секу, у северној Молдавској, где га силна турска војска опколи, и он, као наш Синђелић на Чегру, запали барут и с дружином и Турцима одлети у ваздух.1
У чети Ђорђевој било је доста Срба још из Вељкове војске. Од ових се помињу тројица: неки архимандрит, коме име не могох дознати. Петар Дубоњац, муж Стојне, млађе Станине сестре, и Никола Петровић пушкар из Неготина. Овај се је једини избавио од оне јуначке смрти; он је дошао у Хотин и донео Стани прамен косе Јоргаћеве.
Из Хотина се Стана 1842 пресели у Атину, престоницу тада већ независне Грчке.
Горка школа живота кроз коју је пролазила Стана још од своје младости; њено дуго бављење у Хотину и свагдашње саобраћање с одабраним личностима; свест да су јој оба мужа били први јунаци у српском и у грчком народу, и да су оба пала славном смрћу за свој народ; а уз то разне дужности и бриге породичнога живота, удружене с ватреном жељом одранити у својим синовима наследнике очиних врлина и осветнике његове јуначке смрти: све то скупа јако је утицало на развитак и душевни Станин преображај. Од плахе амазонке постала је озбиљна, достојна матрона, од јуначког девојчета свесна и постојана патриоткиња. У Хотину је поред матерњег језика научила грчки говорити и писати, а уз то је говорила и руски, пољски, и румунски.
Кад се Стана доселила у Атину, онда је у Грчкој владао сам краљ Отон, али је уз њега једнако била влада немачка, и скоро сва важнија места беху заузели Немци Баварци који су Грчку сматрали као своју „провинцију“, а Грке као неподобне за виши духовни живот, па наравно и за државну управу.
Грци су тим стањем били веома незадовољни. Та струја незадовољства повукла је за собом и Стану. А она је имала и личних побуда за незадовољство. Она и муж њен дали су хиљадама дуката за грчки устанак, а грчка држава давала је њој, удовици првога грчког јунака, по 145 динара на месец, да се тиме са троје деце издржава!
Али је Стану тиштало и друго нешто. Она је желела да се у Атини подигне макар најсмернији споменик мужу њеном. И та јој се жеља није хтела испунити.
У лето године 1843 била је на аудијенцији код краља Отона, и дошла је кући љута и незадовољна. Тада је пало крупних речи.
Мало доцније би онај чувени септембарски устанак у Атини. Вођи устанка беху Калергис, Макријанис и Метаксас. Успех би повољан. Странци бише отпуштени из државне службе, народна влада састављена, И народна скупштина сазвана да изради земаљски устав.
У том устанку Станина оба сина била су међу првима који се уписаше у добровољце. Мајка их је с благословом оправила међу устанике.
У пролеће 1845 задеси Стану највећа жалост. У цвету младости умре јој млађи син Александар.
На пратњу се бејаше стекло мало и велико да ода последњу пошту Јоргаћеву сину. Ту беше стари Маврокордат, друг Јоргаћев, многи виши официри, свештенство, великаши земаљски и многи одабрани странци.
Стана је седела у другој соби, и пријатељи су је задржавали да и не прилази к одру сина свога, да се још више не ражали.
Пред што ће покојника понети из куће Стана се диже. У руци је држала мало јастуче од зелене свиле. Она пође у собу где је био покојник. Пријатељи је стану задржавати.
— Пустите ме, рече она: — хоћу да се опростим са сином!
Сви се немо уклонише.
Стана приђе к мртвоме чеду своме.
Лице јој беше мирно. Туга као да већ беше прелетела преко њега. Мајка је своје јаде изјадала; бејаше ред на јунакињу да она проговори.
Мртва тишина наста у соби. Све се очи управише на мајку.
— Сине! проговори Стана гласом који није ни мало дрктао: — растајући се на веки с мајком, требало би да понесеш оцу какав год дарак. Али мајка, у својој сиротињи, нема ништа да ти да; него ће ти дати оно што је досад било највеће благо њено. Ево ти — и с овим речма маши се у зелени свилени јастучић — ево ти прамен косе оца твојега који је изабрао себи гроб у ваздуху, а мени ово послао да му кадгод подигнем гроб у слободној Грчкој! Врати, сине, оцу своме овај прамен, и кажи му како су незахвални Грци онима који су им извојевали слободу; кажи му да Капетан-Јоргаћ још нема свога гроба у слободној Грчкој!!!
Изговоривши то, стави онај прамен косе сину под главу.
Не може се описати како је било онима који су ово слушали и гледали! Кроза Станина уста проговорио је ђеније Јеладе, проговорила је узнемирена савест јелинскога народа. Сваки се осећао поражен овим јавним а заслуженим прекором.
Прамен је укопан с Александровим телом!
Станине речи одјекнуле су по свој Јелади. Атинске новине хвалиле су и узносиле јуначку српкињу која с горком истином изиђе на среду не марећи хоће ли она коме бити немила.
Губитак овога сина био је последњи ударац тешке судбине Станине. Од онога доба њени су дани текли мирније, а година 1849 донела је вечити покој њеној напаћеној души.
Милан, син њен, био је права слика свога јуначкога оца. Он је за кримскога рата долазио у Београд, те походио своје рођаке. Преминуо је око 1875, а кћи Јевросима живи и данас у Атини.
Стана је била омалена раста, с тога је и прозвана турски Чучук-Стана (а то је Мала Стана). У младости је била витка, а под старост се је прилично била раскрупњала, али јој је лице до смрти остало лепо и чисто.
Имала је глас звучан, пријатан. Милина је била слушати је кад би певала српске песме, а певала их је често и кад се весели и кад за чим јади.
Пушком је владала као прави војник, и у нишан је гађала као најбољи гађач.
За Србијом је гинула свега свога века. Често је деци причала о Србији, и о њеним дивним пределима. Тада би јој се лице зажарило, очи би јој почеле ватреније севати, и у часу би из ње проговорила Хајдук-Вељкова Чучук-Стана:
— Да ми је, децо, само још једном да одем у Србију, да поживим мало у постојбини где сам се родила, чини ми се подмладила бих се…
— А шта би радила, мајко, кад би отишла у Србију?
— Наложила би ватру у гају, наредила бих да се припече прасе, а ја бих певала и пуцала из пиштоља!
И умрла је, веселница, однесавши ту смерну жељу у хладни гроб. За далеки пут до Србије осем огњене жеље требало је и новаца, а она новаца није имала.
Мир пепелу њеном, а вечити помен таком имену и у српском и у братском јелинском народу!…
- Кнежевина Србија, стр. 903. ↩︎