Чупић Никола, родио се је у Шапцу 1836. Оцу његовом било је презиме Куртовић, а мати му, Василија, рођена је кћи покојнога војводе Стојана Чупића.
Никола је пошао у школу у месту својега рођења 1844. и звао се у прво време по презимену свога оца, Никола Куртовић. Доцније је оставио то презиме, и почео се звати презименом свога деде, материна оца — Никола Чупић.
Године 1851 октобра 8, ступио је у артилериску школу у Београду. Ту школу свршио је с добрим оценама и, 6 новембра 1856 постао је потпоручник у војсци. Године 1859 новембра 7 постао је поручник; године 1861 јануара 27 — капетан друге класе, а септембра 4 године 1863 — капетан прве класе.
Никола Чупић био је човек коме није било ласно наћи другара у свежу једнака. Младић црне масти — готово гарав — светлих црних очију које сведоче богат ум што продире скроз онај предмет који разматра; порастом висок, витак, и врло стасит; за добра здравља свога одвећ дичан, поносит, жив, и окретан, а и кад га је болест била освојила, опет је остао тих, миран, не изгубивши много од своје поноситости. Учећи — одликовао се је ретким даром и памћењем, особито у математици и у нацртној ђеометрији. Сваком тешком задатку из тих наука радовао се је као каквој највећој сласти.
Забаве лаке и бесплодне нису му биле никаква драж. Најволео је игру шаха, коју је играо с особитом вољом, с неком милином, и већином с добрим свршетком. При овој забави често је говорио:
— Не помаже овде само мицати фигуре; ту треба најпре памет зрело да размисли, да предвиди последице, па тек онда нешто да учини; у свакој својој фигури ваља сматрати по један део своје војске, или бар по једног свог војника, кога не треба неразмишљено гурати напред да гине узалуд.
Врло је волео јахати, и свакад је држао добре коње које је гајио, гледао, и чувао до највеће нежности.
Док је био здрав, био је издашне руке, особито према сиромасима; а пошто се оболестио, постао је штедљивији, и о том је сам говорио:
— Боље је и приштедити за корист своје отаџбине, ма да се то често и оговара.
Врло је радо читао, и у том је могао дуге часове проводити. Најволео је читати дела после којих остаје њему самом много да размишљава, да проналази, и да пресуђује. Чак спиритуализам и материјализам занимали су његову памет, и њих је он често упоређивао, и о њима водио разговоре.
Био је частољубив преко мере; готов је био на све само част да очува.
Политику је сматрао као нешто што се не зна у чем је; за то је свакад волео ма који родни рад од залудничкога бављења политиком.
Као Србин, мрзио је на Турке свом мржњом своје бујне душе; чак би се могло помислити да је нешто од те мржње наследио а од свога деде, јер је одиста у то осећању претицао многе и многе. Кад год би што ново и лепо од војничке спреме набавио, свакад би рекао:
— Ово ће ваљати кад се пређе у Босну!
Он је конструисао за пешаке топ који је још у пројекту; а склопио је био и нека кола с малим углом окретања, где је решио питање које је многе војничке главе толико морило.
Чупић је боловао од суве болести. Тражећи лека, путовао је у разна места на јевропском југу, па најпосле пређе у Африку, и стани се у месту Орану.
Пред полазак у Африку, писао је у Београд свом пријатељу данашњему ђенералу Кости С. Протићу и, кроз неку суморну шалу, говорио овако:
— Мени ни цела Јевропа не може да помогне; за то идем у Африку; да’ко ми она што помогне! Ако и онамо лека не нађем, и ако видим да се мрети мора, похитаћу да са у отаџбину вратим, да тамо кости оставим, и да туђу земљу не гнојим“.
У последњем писму из Африке, на неколико дана пре него што ће умрети, пише ово:
— Час је ту; мрети се мора, лека ми нема; моћи немам да се кући вратим, — ах, српско сунце, српска земљо!… Хитам да учиним расположење с мојим имањем док још ово мало душе у мени траје; кад не бејах срећан да, као што су моји стари, будем од користи својој отаџбини на бојном пољу са сабљом у руци, за што се вазда спремах, оставићу све своје имање на просвети цељи, те да бар на овом пољу својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач; и она може да погњави Турке, и да освети наше Косово. Вама аманет да се ово изврши. Ах! слатка и драга Србијо.
8 јануара 1870 у Орану учинио је покојни Чупић овако завештање:
При чистој свести и здраву разуму наређујем: да се с мојим имањем овај распоред и употребљење учини:
- Од мога покретног имања издаће се сестрама моје покојне тетке, и то: Милки и Ружи по 100 дуката;
- Моме стрицу да се даде 100 дуката;
- Ћери мајора Протића, Зорки, 100 дуката да се изда.
Све остало покретно и непокретно моје имање да се употреби на издавање научних и моралних дела.
Моје непокретно имање састоји се из једне новосазидане механе у Шапцу.
Покретно имање уложено је код бечког друштва Pfandliche Gesellschaft, у 8000 форината, од 1866. Признаница (књижица) у мом сандуку.
Г. министар просвете одредиће комисију из 12 чланова која ће решити: да ли да се капитал одмах употреби на наведену цељ, или да се приход употребљава, а од капитала да се Фонд образује; у ком случају и штатуте да изради комисија.
Закључења комисије биће непроменљива.
— Оран, 8 јануара 1870, у Африци. Н. Чупић, арт. капетан.
То је све урадио 8 јануара, а 31 тога месеца, по старом календару, издахнуо је Никола Чупић и сахрањен је у Орану.
Његово је завештање већ извршено. Комисија је одређена која је пречистила стање фонда, и саставила Уредбу по којој сада Чупићевом задужбином управља Одбор од 12 чланова.
Главница Чупићева фонда износи 72.000 динара. И у ту се суму не сме дирати: она се не сме крњити. Од интереса пак штампано је досад 28 књига у 28.000 примерака.
Ни овај Поменик не би можда угледао света без помоћи Чупићева фонда.
Од саме Годишњице Чупићеве досад је изишло десет свезака.
И тако два славна Чупића, дед ни унук, оставише кости ван Србије коју су толико љубили: први паде у руке Турцима, својим највећим непријатељима, и би уморен смрћу нејуначком; а другога отера болест преко бела света те у туђини остави своје српске кости уздишући за српском земљом, за српским сунцем!…
Али он преко толиких гора и долина, преко толиких земаља и дебелих мора, издишући помиње „слатку и драгу Србију“, и њој на службу дајс све што по себи оставља на земљи!
Хиљадила се српска срца с оваким осећањима! С оваквима час нашега ослобођења и уједињења не би био тако далеко!