Чотрић Јевта Савић, родио се је у селу Тршићу око године 1767. У Јевте се Вук Стевановић Караџић почео учити књизи.
Јевта Савић био је и пре устанка човек уважен; јер он је оно, заједно с Антом Богићевићем, углавио онај уговор с Мехмед-Капетаном Видајићем, по ком Турци из Босне нису нападала на Јадар и на Рађевину а Јадрани и Рађевци опет нису пристајали уза Србе устанике.
Јевта Савић је на крају 1807 (или у почетку 1808), изабран за члана управноме савету, и у Београду је, после, дао Југовићу своју кућу, те је у њој уредио и отворио прву велику школу.
Докле је Савић боравио у Београду, Вук Караџић седео је у њега и ишао у школу.
Доцније је Јевта био закупио ђумрук у Кладову као старешина онога краја.
2 октобра 1812 пише му Карађорђе у Брзу Паланку „да се крепи за који дан; и да се чува од Реџепових хајдука“, а он је наредио да му дође помоћ.
28 априла 1813 пише му се опет у Брзу Паланку да остави место себе Вука Стевановића (Караџића) показавши му како ће се пријатељски владати према влашкој страни, по сам „минут прије дође у Тополу“.
10 маја 1813 послан је у Ниш да преговара с Турцима о миру.
Од преговора није било ништа.
Србија је пропала. И Јевта Савић је с другима пребегао у Срем.
Одонуда је, године 1814, ишао у Беч и, с Протом Ненадовићем, излазио је пред аустрискога цара, те молио да би се учинила каква год олакшица народу у Србији.
После године 1815 вратио се је у Србију, јер се, у Давидовићеву Забавнику за 1815, помиње међу београдским уписницима; па је после живео у Шапцу као приватан човек. Умрьо је око године 1820 или 1821, и сарањен је у старом гробљу, у породичну гробницу Чотрића, у Шапцу.