Чарапић Танасије, син Ивана Чарапића, а млађи бат Васин, родио се у Белом Потоку, па се је, после године 1804, с братом Васом преселио у Рипањ, где су изградили куће и посадили вотњаке од којих се је за мога детињства још могла видети по која трешња, који орах, или која сувоврха маховином обрасла шљива.
Ратној вештини Танасије се је учио уз брата свога Васу, јер је увек ишао уз њега.
Кад је Васа у очи Св. Андреје 1806 нападајући на Београд самртно рањен, дозвао је он к себи брата Танасија и рекао му:
— Танасије, брате! Ја умирем, аманет ти Божји моја Наста (жена му) и моја деца Илија и Пантелија, и Јока и Јела; и, брате, сарани ме код цркве Раковице!
Одмах после Васине смрти, Танасије је постао војвода грочанској војсци, и четири године седео је кућом у Београду, а жена му је била у Рипњу.
Кућа Танасијева у Београду била је на Дорћолу испод Пиринчане.
При освајању Београда, Чарапић је узео у заштиту две буле које су се, после, покрстиле и једна се назвала Марта а друга Стана. Марту је Танасије доцније удао за Јовчу Конду који је у њега био буљубаша.
Чарапић Танасије одликовао се је у бојевима на Делиграду, на Малајници, и на Бањи, кад су Вељка ослободили. Овде је, по неразумној наредби Младеновој, Чарапић изгубио много људи без икакве потребе. Анта Протић, хвалећи Чарапићеву храброст, јако куди Младенову радњу у овом случају.
Године 1810 јуна 6, Руси, као српски савезници, пређу Дунав на Великом Острву, и саставе се са српском војском, у којој су биле војводе: Миленко Стојковић, Хајдук-Вељко, Вујица Вулићевић, и Танасије Чарапић.
Одкако су Руси прешли у Крајини су учестали бојеви између Срба и Руса с једне, и Турака с друге стране.
Танасије Чарапић и Хајдук-Вељко били су побратими, и пазили су се веома.
Гледајући како Вељко често улеће међу Турке па, вративши се, истреса куршуме из својих хаљина, Чарапић једном рекне де и он тако улетети у Турке.
— Не мо’ш ти, побратиме, као ја! рекне Вељко у шали.
— Ако не могу излетети и тако куршуме истресати, мог улетети и — поштено погинути, одговори Чарапић, малко срдит.
— Побратиме! рекне брже боље Вељко: — толико је доста за сваког јунака!
Танасијева жена остала је у Рипњу трудна, и он се сваки час надао гласу од куће о принови.
У кеси је носио златан новац и, показујући га пријатељима, говорио:
— Надам се госту код куће. Ако да Бог да здраво на свет дође, овим ћу га даром даривати!
Али се међу тим отвори прилика да Чарапић огледа оно што је чешће чинио Вељко.
Турци су на Прахову имали велику силу у јаким тврђењима. Заповедник руске војске, Гроф Цукато, желећи измамити Турке из тих утврђења, па се онда побити с њима у отворену пољу, нареди да се ноћу, између 10 и 11 августа 1810, почне преварно нападање на та турска утврђења у Прахову. Танасије Чарапић, са 300 коњаника, још у 3 часа јутра, кренуо се је против Турака. Маневровање је ишло вешто и, кад је ославио дан 11 августа, битка се већ крвава били између Руса и Срба с једне, и Турака с друге стране.
Турци су тога дана оставили на бојном пољу 500 мртвих и 600 рањених, а 50 живих пало је савезницима у руке.
У том боју Чарапић је улетао дубоко у Турке; али из једне међе, у коју се било прикрило неколико Турака, баш кад он туда пролети на коњу, груне прасак пушака, те Чарапић, погођен од неколико куршума, падне. Коњ му се врати к Србима, а Турци притрче к мртву Чарапићу и једни му одсеку главу и однесу, а други се забаве да му скину војводско одело. У том стигну Срби те Турке растерају, и тело војводино узму.
Тело Танасијево Срби су однели у Пореч, и сахранили га двадесет до тридесет корака на северо-запад од цркве поречке. Жена Јове Стевановића, бимбаше из Пореча, покрила га је мртвачким покровом, и ожалила га место рођених његових.
Момак војводе Чарапића узме његово војводско одело и поведе његовога коња, па то све преда у Рипњу жени његовој Ивани. Том приликом преда јој и онај златни новац којим је Чарапић намеравао даровати своје дете.
Танасије Чарапић оставио је после себе два сина: Ђорђа и Марка, и четири кћери: Јеку, Марту, Ђурђију, и Петрију (посмрче).
Српска је војска веома жалила свога војводу Чарапића. Руски извештаји тврде да Срби у мало нису исекли све заробљенике, кад су видели да им је тај војвода погинуо!
Ако и није урадио колико Вељко, урадио је доста! А ко главу своју овако јуначки да за своју отаџбину, стекао је право на вечиту захвалност потомака!
Слава му до века!