Чарапић Марко, родио се у Белом Потоку под Авалом од оца Јована Чарапића.
Марко је Васи Чарапићу био брат од стрица.
Марко и Васа, као људи имућни, отресни, и заузимљиви за свој народ, задавали су бриге београдским Турцима, особито дахијама. За то је оно Фочић-Мехмед-Ага и рекао за њих двојицу:
„Док погубим до два Чарапића
Из Потока Белог код Авале,
Кој’ су кадри на Врачар изићи.
У Београд Турке затворити:
Они с’ паше а ја сам субаша!“
И одиста, у почетку године 1804, једнога дана1 у зору, чета Турака рупи у Бели Поток пред кућу Чарапића, и упита:
— Како Марко?
— Марко је отишао у село Калуђерице, на кумство, одговори жена Маркова.
Турци, како то чују, опуче право у Калуђерице.
— Зашто им не рече да је отишао куд на другу страну! рећи свекрва снаси: — они ће сад у Калуђерице, па може свашта бити.
Маркова жена, после тога, оде у Авалу те то каже деверима Васи и Танасију.
Турци, међу тим, дошавши у Калуђерице, опколе кућу у којој је био Марко. Пола Турака стане на једна врата а пола и друга. Пријатељи и кумови, видећи Турке, прену куд који; сам кум Марко остане у кући и пред кућом једна баба запевајући:
— Потрчите у помоћ, ако Бога знате! погибе кум; оста на кумству проклество!
Обичај је био да кумово оружје сакрију, и да му га не даду докле га не откупи, па је тај откуп, после, био дар вођевини.
И Марково су оружје били узели и склонили на таван. Тако се је он, у онај мах кад су Турци рупили, десно са свим без оружја.
Турци уђу у кућу и назову Марку Бога.
Марко им Бога прими.
Турци онда почну говорити овако:
— Ми теби, Марко, рекосмо оружја да не носиш, а ти га носиш; ми теби, Марко, рекосмо хатова да не јашеш, а ти их јашеш; ми теби, Марко, рекосмо свиње у Немачку да не гониш, и не тргујеш, а ти их гониш, и тргујеш, нас не слушам: сад си у нашим рукама; сад ћемо ти судити!
И одиста кидишу на Марка који се узме бранити чим је могао; али како је био у дугачком гуњу, саплете се и падне; Турци га притисну, пребаце му преко главе гуњ, па му онда главу одсеку и однесу.
Мало час стигне Васа с Танасијем и дружином, па потрче за Турцима, стигну их, припуцају на њих, те неке побију и неки утеку. Маркову главу они врате и с телом заједно однесу на саоницама у Бели Поток, и укопају у сеоском гробљу.
Марко је, после себе, оставио синове: Косту, Глигорија, и Јована.
Од Маринка, млађега му брата, остала су двојица: Павле и Пантелија.
- Рођаци Чарапићеви веле да је Марко погинуо у задушну недељу 1804. ↩︎