Чарапић Илија, син Васе Чарапића, родио се у Белом Потоку 1792 године.
После смрти стрица свога, војводе Танасија Чарапића, Илија је постао војвода, и ако му није било више од 18 година, али је ипак стајао под влашћу Мутаповом.
Године 1813, пред пропаст Србије, налазио се је на Делиграду, последњи пут одупирао се је Турцима на Морави према Пожаревцу.
Турци, прешавши великим бројем преко Мораве, разбију Чарапићеву војску тако да он једва с дваестину момака побегне пешке.
Неки Јован Дрвар, буљубаша у грочанској војсци, видећи војводу да пешачи, скочи са свога коња и рекне:
— Та за мога живота не могу гледати да уз мога коња пешачиш, нити ћу те ту оставити!1
Илија дође у Рипањ кући, покопа крупнији бакар и прангије у земљу; дигне што се могло понети, крене сву своју чељад, а позове и сељаке који су хтели, те се сви превезу преко Саве према сремском селу Бежанији. Онамо се настани у селу Сурчину, где је пробавио неко време. Доцније, с мајком Настом и сестрама, оде за Карађорђем у Хотин у Бесарабији. Из Хотина је прешао и Кишењев где је остао дуго.
У Србију се је вратио много после године 1830, и дошао је у Крагујевац, где се ожени Стаменком, кћерју Карађорђевом.
Кнез Милош је најпре поставио Илију за царинара у Поречу, доцније га је преместио у Београд за полицаја под влашћу Цветке Рајовића. У тој служби Илија је на Теразијама делио београђанима плацеве који су год пристали да заграде своју деоницу, али је многима и та ограда онда била тешка.
Док је Илија био у Београду у служби, умрла му је мајка Наста, Васина удовица, и сахрањена је у београдско гробље.
После тога, Илија је постављен за члана суда у Крушевцу. Ту му се је догодила несрећа: напивши се једном у друштву говорно неке крупне речи против Кнеза Милоша. Његов другар у служби, Чолак-Анта, побојавши се за се, јави то Кнезу Милошу, од кога дође заповест да се Чарапић окује и дотера у Крагујевац. С њим пође и Петар Лазаревић, начелник крушевачки.
Кнез Милош упита Лазаревића шта је то било?
— Празан говор пијана човека, Господару! одговори Петар: — ништа друго!
Кнез онда пусти Илију у слободу, али му не врати службе коју је дотле имао.
После тога случаја, Чарапић дође у Београд, где је имао своју кућицу, па је ту животарио врло сиротињски. Кнегиња Љубица, Вучић, и Аврам Петронијевић помагали су му храном и новцем док је год био жив, а умрьо је 21 априла 1842, и укопан је код Маркове цркве у Палилули.
Печат војводе Илије Чарапића налази се данас у г. Петра Радојловића пензионара у Београду.
- Милутиновић, Историја, стр. 33. ↩︎