Чарапић Васа, родио се у селу Белом Потоку под Авалом, а стари његови доселили су се из Куча.
Не ће бити од штете казати овде у неколико речи како су Чарапићи добили то своје презиме, и због чега су оставили своје огњиште у Кучима.
Чарапића је у Кучима било око тридесет кућа, и сви су били људи доброга стања. Један од њих некако убије пашину кучку, а турски суд пресуди: да плати за кучку кесу новаца (то јест 500 гроша). Чарапићи саставе паре да кучку плате; али, да би се Турцима колико толико осветили, не пошљу им паре у кеси, као што је био ред, него им их пошљу у чарапи. Турци их, како се прича, од тога случаја прозову Чарапићи!
После неког времена, наврзу се Турци да им отму једну одиву те да је потурче. Чарапићи су се неколико пута оружјем бранили од те напасти, али најпосле, видећи да се не могу големој сили турској довека одупирати, оставе своја огњишта, и крену се да траже мирније место. Дошавши у Србију, једни се стане у округу ужичком, други сиђу у Мачву у село Ноћај,1 трећи се уставе у селу Ракову,2 у округу рудничком, а четврти се спусте чак у Бели Поток под Авалом.
У Белом Потоку настанили су се Иван и Јован рођена браћа Чарапићи. Ту су се оженили и децу изродили. Иван је имао синове: Саву, Васу и Танасија, а Јован: Марка и Маринка.
Кад је Васа, син Иванов, дорастао за пушку, баш је био немачки рат (1787—1788). Тада се он упише у добровољце (фрајкоре), те је војевао против Турака.
Кад су се ови младићи купили у добровољце, онда се по селима око Авале певала ова шаљива песма:
„Хајде, душо, у врајкоре!
Ни орати, ни копати,
Веће цару војевати:
На годину сто воринта,
А на месец сто батина!
Пошто се рат свршио и мир углавио, Васа се врати кући, и Турци, кад на ново заузму Србију, нађу га као мирна сељака, али уважена у свој околини.
На скоро нахиска скупштина избере Васу Чарапића за кнеза нахији грочанској и Турци га приме.
Све је било мирно и добро докле нису у Београду завладале дахије, а како завладају оне, за Васу и за све Чарапиће није било добро.
Дахије су у Белом Потоку имале свој хан, као и у другим селима; али ханџија у овом хану побрати са с Чарапићима да они њега чувају од Срба а он њих од Турака.
У зиму пред устанак каже ханџија Чарапићима да им дахије мисле о злу, него нека не ноћивају дома, већ где год на страни, како их не би могли изненада напасти и побити.
После такога гласа, Чарапићи су обично ноћивали у Авали.
Не прође много, а чета Турака груне у Бели Поток пред хан.
— Јесу ли дома пашчад Чарапићи? упита вођ Турака ханџију.
— Побегли су у Авалу, и све своје одвели, одговори ханџија.
У тај мах жена Танасија Чарапића с једном јетрвом идући с воде, удари поред хана и Турака.
— Да нису ове кучке од оне пашчади? упитају Турци.
— Казао сам вам да су пашчад отишла, и све своје одвела. Ово су жене одавде из села! Одговори ханџија.
Турци пак заповеде тим женама да оставе судове па да и провадају коње, докле они попију каву.
Међу тим Чарапићи Васа, Марко, и Танасије, чувши шта је у селу, дотрче и припуцају на Турке. Стругнувши бежати, Турци дохвате једно мало мушко дете и понесу га.
— Турци! продере се Васа: — оставите дете, или ни један не ћете главе снети у Београд!
Турци пусте дете, па утеку у Београд.
На тај начин, Чарапићи се јавно заваде с београдским Турцима. Од тога доба ни један од њих није слазио у Београд, него су слали жене те су им оне узимале соли, барута, олова, и кремена, кад им је што требало.
Кад Турци убију Васина брата од стрица, Марка Чарапића, Васа узме тело братњево и сахрани га у гробље у белопоточко, па онда оде ханџији белопоточком Турчину, који је био побратим, и рекне му:
— Побратиме! Да се пољубимо; па одсад нити могу ја тебе чувати од Срба, нити ти мене од Турака. Него да те испратим до пола пута, па иди у Београд!…
Испративши побратима за Београд, Васа се врати, запали турски хан у селу, и одметне се у Авалу. Гора је још била гола; још се није била „заодела листом“. Васа се много тешкао шта ће чинити ако га у то доба окупи потера? А кад је видео први олистали глог у Авали, извадио је малу цванцику (40 пара динарских), обесио је глогу о грану, опалио пиштољ у ветар, и радосно подвикнуо:
— Е, чик сад Туро! Гора олиста: Васа стече крила!
Одметнувши се у гору, Чарапић је позвао к себи у дружину неколике отресније људе из околине, као што су били: Живко Михаиловић из Умчара; Војин Н. из Пиносаве; Лаза Буљубаша из Велика села; Веса Н. из Калуђерица, и још неки.
У почетку ови су људи били другови у Васиној чети, а доцније, кад је букнуо устанак на Турке, и кад је Васа постао војвода грочанске нахије, они су били ниже старешине у његовој војсци.
Ево првога већега Чарапићева боја с Турцима.
Кад се оно дахија Кучук-Алија враћао из Јагодине к Београду 1804, водећи са собом Гушанца и његове крџалије дахијама у помоћ, Чарапић се је са својом дружином налазио у Авали. Ту им дође човек и каже како Турци, пролазећи кроза село Врчин, не иду путем мирно него су запленили и отерали врчинску стоку.
Васа одмах потрчи с дружином те у селу Лештанима у месту Кречанама, у некој старој друмини, ухвати заседе. У сваку заседу стави и два три друга, а сам оде на дно дружине, заповедивши да сваки чека прво његову пушку.
Турака је било врло много, стоке су гонили доста, и били су врло весели. Од велике радости, неки је попевао српски овако:
„Чувала овце Тодора,
Широким пољем, крај мора“!
У том је баш наишао на Васину заседу.
— Дочувала их је! прошапће Чарапић, и опали своју шару.
Дружина за њим оспе, и све у месо!
Пуцањ проломи небо. Турци, мислећи да је ту сва устаничка сила, збуне се; стока се помете, и тако се начини велика забуна. Ту Турака падне врло много, а живи побегну, оставивши Србима силно благо и оружје.
Кад живи Турци издру из теснаца и из честе на пољану, онда се један од њих окрене к шуми, и викне крупним грлом:
— Рајо, море! делите право, не грешите се: свима ће бити доста, колико нам данас отесте!…
Мало доцније стигао је и Карађорђе са својом дружином на то место. Васини су се другови хвалили да су благо капама делили!
А Турци, бежећи с тога разбоја, били су бакрачлијама с једне стране ољуштили кору са свих шеварова кроз које су издирали на пољану!
Чарапић је брзо изашао на велики глас међу српских старешинама. Његово је место свакад било прво до Карађорђа, и он је к њему под шатор улазио свакад без пријављивања. Песма вели да за њим, кад с војском иде, удара седам таламбаса!
Одмах по устанку 1804, Чарапићи Васа и Танасије преселили су се из Бела Потока у Рипањ, па су после онде живели, а други њихови рођаци нису се кретали из Белог Потока.
У отимању Карановца, о Петрову дне 1805, песма Чарапића хвали мимо све друге војводе.
Он је био малко наглув. После смрти брата свога Марка на Турке је веома мрзио.
— Ваљало је, причаше покојни Јокић: — кад Васа спава, само малко живље рећи Турци! или макар и реч вуци! па је за тренутак Чарапић био на ногама са запетим пиштољем у руци, грозно севајући очима и гледећи на коју страну да саспе непромашни огањ!
Јокић још каже да се у оно време продавала и нека слика, на којој је представљен Чарапић како зверајући очима тражи Турке са запетим пиштољем у руци.
Чарапић је 21 марта 1806 послао једнога „срнојарца“ на дар Митрополиту Стратимировићу. Захваљујући на томе дару, Стратимировић у свом писму светује Васу како ће се владати према побеђеним Турцима и њиховој нејачи, а тако и према њиховим богомољама и другим предметима који су за поштовање.
Чарапић је највише наваљивао, и тим наваљивањем најпосле склонио Карађорђа, да се нападне на Београд 1806. Ни један од ондашњих војвода није познавао Турке онолико колико Васа, па ни један није ни веровао толико да Срби могу освојити тако тврди град као што је Београд.
Нападајући на Београд, ноћу 29 новембра 1806, Чарапић је, са својима, ишао на турски шанац између Стамболкапије и оних сводова у Скадарској улици који воде воду у варош.
Простор је оно нераван; све су по њему биле неке рупе те су српски војници приступајући к шанцу скакали из рупе у рупу.
Примакнувши се к шанцу, који је већ био осветљен машалама, Чарапић се једном окрене к својима који су се примицали за њим, и рекне:
— За мном-те, браћо!
У тај мах, при светлости од машала, Турчин га спази и погоди баш у крста, па му олово избије на мали трбух!
— Гле! изеде ме пас, закон му његов!… Не бојте се!
Војници узму Чарапића на пушке, и изнесу га на Ташмајдан под шатор Карађорђу, где је живео још два часа.
Ту су му дозвали брата Танисија ком наручи да му гледа жену Насту и децу, и да га сахрани код цркве у Раковици.
Одиста је тело Васино укопано с леве стране цркве у Раковици. На гробу његовом веле да је била плоча са записом, али је данас нема.
Јоаким Вујић, 12 новембра 1826, пише: „Изван цркве, од северне стране, куда се у цркву иде, близу зида црквенога, јесте гроб блаженопочившега народољупца отечества и народа, великога хероја Васе Чарапића, у којему његове, чести достојне, кости почивају.“
У библиотеци српског ученог друштва, незнаном руком писано, налази се ово:
„Надгробноје Чарапића српског јунака. Путниче стани! Чарапић, српски син, храбри јунак, паде испод Београда на турске грамаде као жатељ на сноп који дању покоси. Овај гроб с његови кости се поноси!“…
У Рипњу и у другим селима око Авале, док је Београд 1806 опсађиван, певала се овако песма:
„Београде, што си потамнео?
А како ти потамнети не ћу?
Кад ме бију са четири стране:
С једне стране царе од Русије.
С друге стране од Беча ћесаре,
С треће стране Петровићу Ђорђе,
А с четврте Чарапићу Васо!“
Пошто се пак Београд узео али на њему пао Чарапић, онда се је овако певало:
„Београде, велика радости!
Чарапићу, велика жалости!
Београд се од Турака узе,
Али соко Чарапићу паде!“
На печату Чарапићеву биле су изрезане ове речи: Василије Чарапић, кнез грочански.
Београд слободни, напредни, лепи, и кићени сетио се змаја од Авале који главу даде за његову слободу, и дигао му је споменик: улицу од позоришта до велике школе назвао је Васином улицом!
Београде, Београде, баш и да не осећаш сласти од захвалности, зар не помишљаш да могу опет доћи дани када ће се морати за те полагати главе?!
Васа Чарапић после своје смрти оставио је жену Насту, два сина Илију и Пантелију, и две кћери Јоку и Јелу.
Данас је у животу само кћи његова Јока. Пре Јоке Васи је било умрло двоје женске деце, па кад му се је родила она није знао шта је чинио од радости: развио је на кући барјак, и отворио сва врата те дочекивао и частио госте који су му долазили на честитање. Доцније је Јока носила на глави фесић унизан дукатима, и Васа би је од милоште звао: Татина дукатарка!
Та некадашња Татина дукатарка данас, у својој дубокој старости, на двоје наочаре, плете чарапе и ради друге радове те се тако, поред два дуката месечне пензије, храни хлебом!…
Допуна
Село у Кучима, одакле су Чарапићи, зове се Загреда. У њему и данас стоји непродата Чарапска баштина. Њихово се племе зове Вујановићи, а Чарапићи прозвали су се доцније.
Ово ми је причао војвода Марко Миљанов 6 октобра 1893 у Београду.
Године 1900 месеца октобра састављен је у Београду неки одбор, који ће промислити о подизању споменика Васи Чарапићу.