Чамџија Милисав, родио се у селу Борку, у београдској нахији. Чамџије су се звали људи који су вукли лађе уза Саву. За Милисава се не зна је ли кад вукао лађе, а зна се да је превозио људе у чамцу преко Саве. Ваљда је од тога рада и прозван Чамџија.
Још првих дана месеца фебруара 1804, Милисав Чамџија с неколико другова, дође из Борка у Вранић, те запали турски хан, и нападне на Турке који су седели у хану. Било је разглашено да хајдуци нападају на ханове и на Турке, а у истини то се чинило по наговору Кнеза Симе из Борка и Павла Поповића из Вранића.
Од тога времена, Милисав се налазио увек уз Кнеза Симу. Он није желео власти ни госпоства; његова је сва срећа била да Турке бије и да их сатире. У последње време имао је на себи преко 10 рана. Чак кажу да му је од једне ране под доњом вилицом остало шупље, те није могао јести ништа чорбасто!
Године 1806 пред васкрс био је с Јанком Катићем и Вујицом у Мачви, и одликовао се је у боју с Турцима који су били поробили село Совљак.
У јуришу на Београд, 29 новембра 1806, Милисав је продръо на шанац онде негде где је сада гостионица Руски Цар, сео на топ па запевао колико га глава доноси (а певао је, веле, као горска вила):
„Хај! браћо Срби, криза соколова!
„К мени, к мени, ја сам на ендеку.
„И Чамџија већ на топу седи“!
Тај радосни глас чуо је самртно рањени Чарапић Васа и обеселио се као да га на зврчка није зврчила!
У Борку се прича да је Милисав нарочито молио Карађорђа да може запевати кад изиде на ендек. И кад је после Карађорђе чуо његов глас рекао је:
— Коекуде, сверова Милисав, Бог и душа: Јуриш’те јунаци да ми не будемо последњи!
Чамџија је преживео несрећну годину 1813, и дочекао је нови устанак 1815.
У освајању Палежа (Обреновца) 1815, Милисав се тешко рани и, после два дана, умре код своје куће у Борку.
У вођу Матеје Ивановића у Борку под једним орахом два су гробна белега: мањи је Милисава Чамџије а већи је његовога брата, поред кога је Милисав желео да га сахране. И сахранили су га по жељи његовој.
Један од очевидаца вели:
— Милисав Чамџија био је један од првих јунака српских!
А покојни Јокић каже:
— То је била једна бесмртна јуначина!
Чамџија је био смеђ, омалена раста тако да се по његову телу не би никад могло помислити да је онолики јунак колики је био.
Као што је већ речено, он је врло много рањаван па и у зубе те је с тога у последње време шушкетао кад говори, али му то није сметало увек лепо певати, и увек се јуначки бити за отаџбину.
Слава имену његову до века!
Допуна
Не уди знати шта за Чамџије пише Вук (Рјечник, стр. 818) „У почетку овога вијека (1800—1804) звали су се чамџије у Србији и у Босни војници турскога закона, који су из Босне на чамовима силазили у Биоград на стотине, и ондје су се у дахија и осталијех поглавица турских наимале у војничку службу. Чамџије су на овом крају готово биле постале оно што су на источној страни биле Крџалије, само што су Крџалије биле све коњици, и врло су се лијепо одјевале, а Чамџије су биле пјешаци и слабо су мариле за лијепо одијело, али им је оружје (дуга пушка, два пиштоља и нож) било врло добро и чисто“.
За Милисава Чамџију пак који је био Србин из села Борка и зна се зашто је прозван тако, Анта Протић у свом причању, каже како је Јанко Катић, у часни пост, 1806, у селу Клењу, слао Милисава Чамџију да уводи Турке:
„Милисав, хала човек, вели даље Анта: — на десеторицу би ударио: припасао неку маџарску сабљетину, па се радује што ће да иде!… Све је видео, па се вратио да каже; али кад поче говорити о мноштву Турака, Катић метну прст на уста — да то не казује…“