Обреновић Милан, војвода

Обреновић Милан, војвода, родио се у Брусници, у нахији рудничкој, од оца Обрена и матере Вишње.

Милан је имао старијега брата, Јакова (који је умро у Брусници 1811), и сестру Стану (која је била удата у село Добрињу, у нахији ужичкој).

Кад је умро отац Миланов, Обрен¹, мати његова, Вишња, преуда се у село Средњу Добрињу за некога Теодора Михаиловића, с којих је, после, родила синове: Милоша, Јована, и Јеврема.

Милан Обреновић, још до устанка српског 1804, био је изашао на глас као велики марвени трговац, и као добар и паметан човек.

Кад је Карађорђе, у Орашцу 1804, пристао на устанак, он је, међу првима, поручио Милану из Бруснице да се диже и да народ одмеће; а кад је, мало доцније, 19 фебруара 1804, с нешто војске изашао на Рудник да руднички град опседне, и да Турке оданде истера, дошао му је у помоћ Милан Обреновић са 80 Рудничана.

Те исте године, марта 10, Милан је помагао Карађорђу у нападању на Јагодину, али су ту Срби били одбијени.

После тога, био је на Карановцу и на Ужицу, а изреком се помиње да је 20 јула 1806 дошао на Братачић оном крају у помоћ.

С Братачића је сишао и учествовао у славном боју на Мишару, 1 августа 1806.

Године 1806 и 1807, кад су Срби Београд освајали, Милан је био на том месту.

Године 1807, био је при освајању Ужица, где је, 29 јуна, пошто је Карађорђе отишао Штубику у помоћ, он остао главни заповедник српске војске, коме се је и предало Ужице.

По освојењу Сенице, Карађорђе, 2 маја 1809, писао је војводи А. Пљакићу, па му је, између осталога, јавио ово:

„Господара Вујицу Вулићевића и Старовлашку, и Милоша војводу, одредио сам на Препоље, и народа што на ново долази све ће с њим на Лим; Господара Милана и Драгачево, и Хаџи-Продана са сеничком нахијом, на Бело Поље одредио сам, да он на онај крај иде, и да народ одмеће²“.

Године 1809, месеца априла, освојио је Пријепоље и Бијело Поље, где му је и брат Милош био од велике помоћи.

Те исте године, 28 новембра, на скупштини у Х. П. Паланци, Милан је изабран за саветника и одређен да, као резултат, иде у руски главни стан.

Године 1810, јуна 5, Милан је, на Острву, с руском војском, прешао преко Дунава овамо у Србију. После тога је бивао у бојевима на Дуду, 15 јуна; на Брзој Паланци, 23 јуна; на Прахову, у првој поли августа 1810; на Алексиначкој Бањи, 22 августа; на Јасици 26, и на Варварину, 6 и 10 септембра 1810. кад су Срби и Руси узбили Рушид-Пашу.

А кад су се Руси, 12 новембра 1810. вратили онамо преко Дунава, Милан је с њима, као посланик српскога народа, отишао у Букурешт, у главни руски стан.

У Букурешту се Милан разболи и, после кратке болести, умре 16 декембра. Тело његово најпре је било укопано код цркве Кнеза Рада, у Букурешту, а после га је Кнез Милош ископао и пренео у своје село Хереште, те сахранио с јужне стране цркве више јужних врата. На гробу Миланову има белег с овим записом:

„У овом каменом гробу почивају неутрудне бивше кости верног сина отачаства свога Србије, Господара Милана Обреновића, војводе српског, у Брусници, у нахији рудничкој, рођеног у Букаресту, 16 декембра 1810, л. умрлог. За вечно воспоминаније обнови гроб овај јединоутробни брат његов врховни кнез и предводитељ народа српског, Милош Обреновић, 8 јуна 1816“.³

Кад је у Србију стигао глас о смрти Милановој, онда се је много говорило да му самрт није дошла од суђена дана, него од отрова. Јокић то отворено приписује Младену Миловановићу не наводећи основа за такво своје мишљење. Тако, причајући како је Милош, о Малом Божићу, 1811, дошао на скупштински састанак необријан, а Младен га, за то, грубо напао, Јокић вели:

— Младен отровао у Букурешту Милана, па и Милоша хоће да сатре!

Милан је, после себе, оставио сина Христифора или Ристу, кога је, још за свога живота, био дао у школу.

У оно време певала се у Брусници и у околини ова песма:

„Закукала сиња кукавица
На Брусници према Луњевици.
То не била сиња кукавица,
Веће била Стоја Миланова.
Ако кука и невоља, јој је:
Отиш’о је Војвода Милане,
И одвео сина Ристивора“!

Нисам могао дознати на који је Миланов одлазак ова песма спевана; а помиње се да је Риста 1813 био у Београду у школи.

Јаков Ненадовић, уклањајући се испред Турака 1813, и остављајући Београд, превео је, са својима, и Ристу из Београда у Земун.

Кнез Милош пак, идући од Шапца к Београду, нађе се тада на Забрежју с Јаковом, и ту му преда сабљу брата свога Милана, коју је дотле носио, да је преда Ристи, као његову очевину.

Риста је, после тога, отишао у Русију, изучио се, и постао официр, па је онда умро.

На Јагодинској цркви, која је грађена 1818, у запису о том ко је цркву подигао, поред другога, чита се ово:

„Братија јему (Кнезу Милошу) сут: Јован и Јеврем, и от почившаго Брата Милана син Христифор, супруга Љубица, из нејаже новорождени син Милан, и две дштери Петрија и Јелисавета“.

Јован Гавриловић, који је дошао у Србију 1831, и стао у службу државну, причао ми је да је Кнез Милош овога свога братанца Ристу био послао у Цариград да учи турски језик па је, вели, умро од куге.

У Брусници сам слушао да је умро у Неготину, али кад? Не знам.

Сима Милутиновић, у својим „неколиким песмицама“, страна 11, има једну коју вреди овде исписати:

Оплач умршега лани Христе Обреновића

„Тко би не жалио Фебом пољубљена?
За ког смрт је чрез вијек била рана;
Мирис љупчи залуду нам весна т’ пружа,
О, Миланче, брж’ нам чезне ружа!

Симина књижица, у којој је ова песмица, штампана је 1826; а ако је тада и песма спевана, онда је Риста Обреновић већ умро 1825…

У хартијама Кнеза Васе Поповића има једна записка, писана руком Аврама Петронијевића, по заповести Кнеза Милоша, у којој стоји:

„П. П. Будући да људи, служећи отечеству, и по смрти својој од живих воспоминаније заслужују, то препоручујем да учините наредбу: да се у главнијим црквама нахије пожешке чине спомени на четрдесет литургија за

1. Христифора нашега!
2. Самуила архимандрита, и
3. Ђорђа Ћелеша!“

На овој записници нема дана ни године кад је писана, а растављена је од писма у које је, види се, била утурена, те се не може казати кад је писана.

Жена војводе Милана, Стоја, мајка овога Ристе, умрла је у Брусници 1813, и сарањена је у сеоско гробље.

---

1. Обренове кости почивају на Савинцу, с десне стране од црквених врата. Њих покрива бела мраморна плоча с овим записом:
   „Овде почивају кости раба Божија Обрена Мартиновића. Рожден опет и представи се в Брусницје. Јегоже син бје Господар Милан“. ↩︎
2. Архив Српског Ученог Друштва, број 770. ↩︎
3. У предговору сам казао коликима сам се људма обраћао за овај запис, па је све било узалуд. Пре неки дан добио сам га добротом г. Столожана, бив. румунског министра Домена, садашњега имаоца добра Херешта. Нека је велика хвала овоме господину за ову лепу и пријатељску услугу! ↩︎