Рајић Јован, историк, родио се у Карловцима, у Срему, 11 новембра 1726, а отац његов Раја Јанковић рођен је, 1699, у Видину, па је одонуда побегао, и у Карловцима се настанио.
Основну школу Рајић је свршио у месту својега рођења; гимназију у Коморану, а философију у Шопрону. Као дете сиромашних родитеља, Рајић се је много мучио док се је школовао: увек је себе издржавао послужујући и туђу децу учећи.
Жеља га је вукла да буде свештеник, за то је требало учити богословију, али православне богословије није било нигде ближе до Кијева. Младић, жудан науке, нити се плаши путне даљине, нити своје велике немаштине, већ само мисли о сласти научне гозбе. Запне, дакле, и пешице оде чак у Кијево!
У Кијеву је провео три године, учећи се као најбољи ђак. Четврте године пређе у Москву, где је своје богословско школовање довршио.
Свршивши школе, Рајић се врати кући. Идући из Москве у Карловце, Рајић се је надао да ће га црквени пастири једва дочекати, и његовом знању и вредноћи дати посла, којега је било много на све стране; али се је преварио; јер, у колико је Рајић био заузет за науку и вољан за сваки корисни рад, у толико су други били докони залудничити и подсмевати му се, па чак и пакости творити.
С тога Рајић остави Карловце, и врати се у Кијево.
Удаљивши се овако од својега завичаја и од својега народа, младић почне размишљати сам у себи:
— За што, због једне местимичне непријатности, да остављам сав свој народ? Зашто своје знање и своју вредноћу да дајем у службу другому, коме толико и не треба, а да роду својему укидам једнога посленика који је тако преко потребан?
Тада се у Рајића зачне жеља да се ода на изучавање историје, особито историје српске, не би ли њу, као водиљу потоњим појасима, извадио из таме заборава, и изнео на видело свету.
Вођен том жељом. Рајић остави Кијево, и оде у Свету Гору да онамо прегледа збирке старих рукописа и друге споменике који имају важности за историју српскога народа.
У Светој Гори удари на нову неприлику: хилендарски калуђери, не гледећи ни на његову похвалну жељу, ни на толики пут и труд, не дадну му разгледати старе рукописе и друге старине. При свему томе Рајићу некако послужи срећа те из Данилова рукописа, и из других, испише што му је требало за историју.
Из Свете Горе, врати се у своју постојбину. Уз пут сврати у Високе Дечане, па, преко Београда, дође у Карловце.
Овако дуг и тежак, и овако страшан пут Рајић је прошао већином пешице, борећи се са свакојаким невољама и тегобама.
У Карловцима, сада постане учитељ у оној школи, у којој је сам, као дете, научио читати и писати.
Одмах је поправио начин предавања, и ка часловцу додао неколике друге удесне књижице.
У тој школи није дуго остао: почели су насртати на њега оци којима није могао ништа. За то опет остави Карловце, и оде у Темишвар владици Вићентију Видаку, који га једва дочека, и преда му на науку младиће који су се спремали за свештенике.
Из Темишвара, на позив бачкога владике, Мојсија Путника, Рајић пређе у Нови Сад, те је и онде учио младиће који су се спремали за свештенички чин. Владика Путник пазио га је као отац сина, а Рајић опет, са своје стране, приањао је што је више могао да младић, што боље научи. Захваљујући Рајићеву знању, труду и примеру, свештенство бачке јепархије, за кратко време, постало је прво и по богословском знању и по смерном владању.
Та бачка богословија одржала се је на тако добром гласу, докле год се није подигла нова богословска школа у Карловцима за сремску и за бачку јепархију.
Године 1772, Рајић зажели покалуђерити се, и не слутећи да ће га тек под камилавком гонити зла ћуд митрополита Јована Ђорђевића (1749—1773).
Владика Путник, уваживши жељу Рајићу, узме га у своја кола, и одвезе у манастир Ковиљ, који је Рајић сам изабрао, те га, 12 маја 1772, својом руком постриже за монаха па га, тога истога дана, на служби, и зађакони. После ручка, опет га узме у своја кола и врати у Нови Сад.
Сутра дан била је недеља. Владика служи у цркви, и Рајића произведе за свештеника. Мало доцније, ковиљски калуђера, молбеницом својом, заишту Рајића за настојатеља манастиру Ковиљу. Владика га, 26 маја постави за игумана, а 3 јуна, на Свете Тројице, произведе га за архимандрита.
Митрополит карловачки, Јован Ђорђевић, кад за то дозна, одмах дигне протест, тражећи да Путник од Рајића одузме архимандритски крст!
Око тога се је, између митрополита Ђорђевића и владике Путника, изметнула свађа која је ишла до самога цара. А Ковиљски калуђери, за то време, подбадани озго, уставу на Рајића одрекавши чак и да су га сами за настојатеља тражили! Они су га кињили и једили на начине које је и причати гнусно.
Срећом, митрополит Ђорђевић године 1773 полуди и за тим умре; мртва су га испратила два архимандрита, баш она двојица коју је он, за живота свога, љуто гонио и кињио. Ти архимандрити били су: Јован Рајић, и шишатовачки архимандрит.
Мало не пуних тридесет година провео је Рајић, после тога, у тишини манастирској, молећи се Богу, читајући и пишући. За то време, подносио је од своје „по Христу браће“ таке муке, и таке пакости какве је тешко описати. И он се никад ником није хтео светити. Петнаест пута нуђена му је владичанска митра, и петнаест пута је он њојзи претпоставио манастирску ћелију, и рад на књизи и науци.
Једном, кад му је већ дотужало кињење од „браће калуђера“, Рајић оде митрополиту Стратимировићу, некадашњем свом ученику, врати му архимандритски крст и протужи — да ће побећи некуд у пустињу!
То је било баш оне јесени када ће и умрети. Можда му је то и прекратило онај чемерни живот!
Рајић је био човек необичне вредноће на послу: редовно је, из дана у дан, по 16—17 часова проводио на послу; по 2—3 часа бавио се на молитви, а само 4—5 часова остајало му је на одмор и на спавање.
У патријаршкој библиотеци у Карловцима и данас стоје читави редови дебелих књижурина које садрже Рајићеве списе. Све је то Рајић својом руком чисто и читко преписао и, на захтевање митрополита Стратимировића, уступио библиотеци за неку малу новчану награду.
Велика је штета што се ти споменици тако ванредне вредноће и уредности не држе на каком виднијем месту, где би се гомиле српске омладине могле задахњивати дивљењем и жељом за угледање, него овако тихо чаме у прашини и влази мало ком доступне књижнице.
Ево Рајићевих списа по попису митрополита Стратимировића:
- Тело теологическоје, у 7 огромних књига на велико коло (фолио) особито чисто преписаних руком самога Рајића; и са свим готових за штампање;
- Описаније соборов от восточнија церкве пријемлених (дјело неоцененоје, вели Стратимировић), 1. књига, истога формата, и онако исто готова за штампу;
- Историја о раздјеленији церквеј восточнија и западнија, наипаче о неистиној унији флорентиској; прва књига, средњега кола;
- Историја Катихизма. — Ово су издала Браћа Јовановићи, у Панчеву;
- Историја својега путешествија;
- Собраније из историји сербскија;
- Веја дјела Теофана Прокоповича, архијепископа Новгородског;
- Слова (придике Јована Рајића) множество различних различними времени сочињених;
- Апологија пјесмеј духовних;
- Књиге молитвене за сопственоје благоговјеније;
- Књиге различне за школскоје употребленије: катихзиси, итд
- Календари;
- Мали преводи, белешке, итд. многе, многе друге, које посебице описивати, вели Стратимировић, не да се у писму једном.
Сви ови рукописи чувају се, наставља исти митрополит, у митрополитској библиотеци карловачкој, по уговору с Рајићем, по којем је Рајић за то што их је дао у ту библиотеку, добијао на годину од Стратимировића 150 форината, а из народног фонда 250 форината (око 320 динара).
Живећи о тој својој заслузи, Рајић није ником падао па терет, па чак ни своме манастиру.
То је све за њега забележио сам Стратимировић.
А за живота Рајићева наштампани су ови списи:
- Катихизис мали, синодски, 1774;
- Бој Змаја са орлови, 1791;
- Историја свештена, 1792;
- Собраније разних недељних поучениј, в трех частех. 1793; За овај рад Рајић је добио од Цара Леополда Другог златан крст о двоструку златну ланцу;
- Историја славјанских народов, итд. 1794; За овај рад добио је од руске царице Катарине Друге златну медаљу и 100 дуката;
- Трагедија о Цару Урошу Петом и о паденији сербскаго царствија, 1798;
- Мала сербска историја и
- Цветник, 1802.
Оне године када ће умрети, Рајић је почео куњати још с јесени; већ је падало у очи како га савлађују старост и слабост.
На дан у очи смрти, бејаше прилегао у постељу, и кад дође вечерња, диже се, уми се, и обуче на се све чисто, као да хоће некуд у походе. Заиска те му донеше светњаке и воштанице свеће, а у ћелији је већ имао налоњу поред које се је обично жалио Богу у самоћи. Узе свој требник, и, тихо, старачки, отпева све оне дивне погребне песме, и очита јеванђеља погребу свештеничком. Калуђерима, браћи манастирској, нареди, после тога, шта с чим да буде кад он премине, и свима опрости све.
Савлада га немоћ и он, онако обучен, леже у постељу. Најпре заспа лаким сном до пола ноћи, а од пола ноћи поче га хватати сан самртни, и у 5 часова јутра, 11 декембра 1801, издахну, у манастиру Ковиљу.
Рајић је, дакле, живео трудно, уредно, и родно 75 година, и 1 месец дана!
13 декембра опевали су га: митрополит Стратимировић, бачки владика Јован Јовановић, архимандрит крушедолски Гедеон Петровић, и многи свештеници и ђакони, а сахранили су га у великој цркви, близу трона С. Богородице, у новој гробници баш уза зид.
Смрт Рајићеву, као велики губитак за цркву и народ, огласио је митрополит Стратимировић својим расписом, 18 декембра 1801, свима владикама, казавши у кратко живот, дела, и заслуге покојникове.
Нека је вечита, слава Рајићевој учености, вредноћи, уредности, и смерности!