Цукић Павле, родио се у селу Крчмарима, у нахији крагујевачкој. Још за Турака био је човек имућан и чувен у својој околини.
У рату за ослобођење од 1804—1813 брзо се је одликовао, а кад су Срби прешли у крушевачку Жупу, постао је војвода у шанцу на Рогозној, и држао је под собом Жупу крушевачку седећи кућом у Трстенику.
Мора да је био човек преке нарави и опор према старијему. Има једна прича која се слаже с оним што о Цукићу тврде писмена сведочанства.
У Павла Цукића, вели та прича, био је коњ необично леп. Карађорђе се загледа у Цукићева коња, и заиште да му га да за паре или забадава. Цукић доведе коња у Тополу, покаже га Вожду, који се јако обрадује таком дару, и Павла задржи на ручку. После ручка, Цукић седне на другога свога коња и оде. А кад Карађорђев сеиз погледа у хар, има шта и видети: лепоме коњу Цукић одсекао обадва уха до главе и реп!
Не прича се шта је било даље; али се разуме само од себе да оваку нагрду Карађорђе није могао ни јахати, нити је ком поклонити; а и Цукић се је јамачно кроз дуже време чувао да не дође на домак Ђорђеву пиштољу.
Кметови из кнежине жупске, где је Цукић заповедао, тужили су се једном врховној земаљској власти на Цукића да не ради како треба, него своју власт употребљује на зло.
На таку тужбу, Карађорђе нареди да му се одузме војводска власт, и да се преда Милошу Сарановцу. Цукић се наљути, па се одметне од власти.
Карађорђе на то распише свим војводама да Цукића, ако се где појави, ухвате и њему доведу; не дадне ли се ухватити — да га убију и главу његову пошљу Вожду; а ако и то не учине, сваки војвода кроз чију кнежину Цукић прође платиће главом.
Није прошло много времена, а Цукић види да не може дуго бити одметник. За то се покаје, дође Карађорђу, и замоли за опроштај. Карађорђе му све опрости и пошље га „кући, жени и деци да седи до даље наредбе“, а војводи Сарановцу заповеди: „да нико Цукића не задева за дотадашње погрешке, па чак нико да му и не говори ништа противно“1.
По пропасти 1813, Цукић је прешао у Срем, и онамо је с војводом Петром Молером и Протом Ненадовићем размишљао не би ли се како год стање у Србији окренуло на боље.
Кад је плануо таковски устанак 1815, Цукић дође да пређе преко Саве у ваљевску нахију, али није имао на чем да се превезе преко воде. Кнез Јовица Милутиновић некако му ноћу добави с наше стране неку лађу дрварицу, која приђе на страну сремску, те Цукић с дружином скочи у њу. Али их опази аустриска стража и официр, с голом сабљом, потрчи к њима, а солдати за њим с пушкама.
— На траг! викне официр: — или ћу вас сада све под ватру и сабљу!
— Не ближе! продере се Цукић: — Пре ћеш пасти и ти и твоја дружина, и чардак ћемо ти запалити, па опет прећи у своју земљу!
Официр се устави, а Цукић пружи солдатима дукат, рекавши:
— На вам, војници, један дукат напојнице, па нити ко што чуо, ни видео! Вама није никакве невоље, а нама и браћи нашој већа невоља ни бити не може!
И тако њих официр не само пропусти, него им још помогне да се час пре превезу.
Цукић је прво био на Палежу; па кад се то место очисти од Турака, он с дружином својом оде ка Ваљеву.
Ту се догоди крвав случај међу старешинама: Кнез Петар Миловановић из села Тврдојевца, у једној свађи међу војводама, падне мртав. Два сувременика, Вук Караџић и Сима Милутиновић, веле да га је убио Павле Цукић, а у ваљевској околини се напротив прича да га је убио други.
Тек и овде, на Ваљеву, Петар Молер, пријатељ Цукићев, затражи од Кнеза Милоша да власт пад Србијом раздели на њих четворицу: Милоша, Проту Ненадовића, Павла Цукића, и њега (Молера).
Милош одгоди расправу тога питања за доцније време, упутивши Молера да иде к Соколу и к Дрини, а Павла пошаље у нахију пожаревачку где је, у боју ка Рановцу, осоколио као никад дотле. Засукавши рукаве, јуришао је у Турке с голом сабљом, и секао их, по причању, као да нису оружани људи!…
Исто тако се је одликовао личним јунаштвом и у отимању Пожаревца. Кад је, за Кнезом Милошем, јуришао на турске шанчеве.
Кад Кнез Милош углави с Марашли-Али-Пашом онај уговор мира у Ћуприји те рат престане, Цукићу се учини па је то зло, јер је желео продужити ратовање, али није имао уза се никога другога, сем неколико десетина Цигана коњаника којима је био поковао копља са жигом П. Ц.
С том својом маленом четом, Цукић пређе Мораву, и дође у Баточину, надајући се у свом завичају наћи више присталица; али га отуда сузбије Ђорђе Парезан и други. Сад се врати у Ресаву и заузме град око манастира Манасије, мислећи у њему одупрети се и Турцима и Србима, ако би на њега пошли.
Кнез Милош пошље Кнеза Вујицу Вулићићевића и писара му Анту Протића у Манасију те Цукића, после малога пушкарања, склоне на предају, и одведу Кнезу Милошу, који му опрости све, и остави га као кнеза у нахији крагујевачкој.
Павле Цукић, за живе своје прве жене Анке која је 1815 била остала у Срему, нађе у селу Дуленима у Левчу другу жену, Милицу, и венча је за се. Кад му прва жена дође из Срема, де јој кућу и уживљење, не далеко од куће у којој је седео с овом другом женом.
У почетку године 1817, Павле Цукић, Драгић Горуновић, Сима Марковић, и неки други науме да дигну буну на Кнеза Милоша. Буна је, како Кнез Милош пише, била ухвати целих шест нахија. Ну Милош за њу сазна, утиша је, и Цукића пошље у Крагујевац муселиму. Ту није видео ни муселима ни Кнеза Милоша, него чим дође, опреме га с писмом у Београд Марашли-Али-Паша. Цукић уседне на коња а ноге му закују испод коња у букагије. Тако је морао путовати.
Тако окован, полазећи из Крагујевца, Цукић је певао колико га глава доноси:
„Чудиће се и гора и трава,
Куд се деде Цукићева глава“.
Путујући тако, дође у село Рогачу и ту заноћи. Сутра дан, кад је требало продужити пут, Цукић је нађен мртав. У Рогачи се прича да се је он, знајући да ће га Турци погубити и, можда, мучити, сам отровао отровом који је, веле, носио у прстену. Пратиоци су му одсекли главу и однели у Београд, а тело му је укопано у Рогачи крај пута, испод садашње механе на 4—500 метара даљине. На гробу му има камен и плоча без икаква записа.
Тако вели прича, а Кнез Милош, у писму свом од 6 јуна 1817, Михаилу Ђерману каже: Да се је Цукић с Драгићем и инима возбунтовао 1 марта те године, и да га је он, поимавши га, лишио жизни с два његова главна приврженика2.
Павле Цукић је био човек леп на очи, невисока раста, врло чврсте воље, управо самовољан, и у бојевима јунак међу најбољима…