Цинцар-Марко (Костић), звани Цинцарин, родио се је године 1777 у Белицију1, у Албанији. У Србију је дошао првих година овога века. Кад је букнуо устанак 1804, Марко је одмах припасао оружје и, находећи се махом уз Карађорђа, био је с њим готово у свим бојевима. Свуда се одликовао јунаштвом и памећу. За његов мегдан с неким Турчином на Лозници прича се као за некакво чудо.
Године 1812 јула 17, поставио га је Карађорђе за војводу нахије сокоске на место војводе Петра Молера, и заповедио магистрату, кнезовима, и кметовима да га слушају.
Марково је војничко место било шанац на Баурићу где је остао до пропасти 1813.
После пропасти Марко је пребегао у Срем, и одонуда је ишао у Беч владаоцима и молио их за помоћ Србији.
И у другом устанку није био без посла. У боју на Дубљу био је рањен, па је рану преболео.
Доцније Кнез Милош га је поставио за кнеза шабачкој Посавини. Учинивши и ту лепих услуга својој отаџбини, Цинцар-Марко је преминуо у Шапцу 10 фебруара 1822.
Гроб му је у старом шабачком гробљу.
Лака му црна земља!
- Тако му пише на гробном белегу; али је тешко не помислити да ће то бити: „у Белици.“ ↩︎