Цинцар-Јанко (Поповић), родио се у Охриду, у Македонији 1779 године, а у Србију је добегао око године 1800. Најпре се је био настанио у Ваљеву. Кад је Фочић посекао Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, он је био притворио и Јанка, као дошљака из Турске на кога је нешто посумњао. На велику молбу кметова и трговаца, Турци Јанка пусте из затвора. А чим устанак букне, Јанко ступи у ред бораца као драговољац. Карађорђе га на скоро начини бимбашом, и под команду му да неколике стотине бећара.
Јанко је био у боју кад је узиман Београд, али се још у боју на Мишару показао као прави јунак. После турскога разбоја на бојном пољу, Јанко је с Мутапом прешао чак преко Саве у Босут, и ту је он посекао Остроч-Капетана а Мутап старога Хаџи-Мосту.1
Доцније је под командом Луке Лазаревића био у бојевима на Ужицу, на Лозници, на Буковици, преко Дрине на Бијељина, где је Милош погубио Меха Оругџића. Овде је ударио на неког јунака Турчина који би та можда и савладао да му није притрчао у помоћ Стојан Чупић, и Турчину, као оклопнику, наџаком разлупао главу.
После године 1811, Јанка виђамо као војводу пожаревачкога. Као такав борио се је Јанко и на Делиграду.
Године 1812 и 1813 у Карађорђеву Протоколу има више од десет нумера у којима се Јанку заповеда да изводи војску на Делиград и на границу гургусовачку, да спрема храну, и да војнике вежба, итд., итд.
После пропасти 1813, и Јанко је за Карађорђем отишао на Србије, а вратио се у отаџбину тек после године 1830, и настанио се је у Шапцу.
Године 1833 ослабивши јако, Јанко оде у Алексиначку Бању да се лечи: лека не нађе него у повратку одонуда умре у Ћуприји и буде укопан у манастиру Раваници.
Гроб његов покрива плоча од црвенога мрамора, која је на среди пребијена.
На плочи пише:
Надгробник војводе окружија пожаревачког Цинцар-Јанка Поповића, рођеног у Ориду, у Македонији, а љета 542 живота свога овде у манастиру Раваници 24 августа 1833 упокојеног.
Подигнут од верне му супруге Кумрије и деце своје.
Цинцар Јанко био је човек средњега раста, смеђе масти, пуних и румених образа, малих шиљастих бркова, ока жива, а гласа који заповеда.
Он је био прави јунак.
Нека му је славан помен међу потомцима!