Церовић Илија, родио се у селу Лопижама, два часа на север од Сенице, 8 септембра 1817.
Старина је Илина у Дробњацима, у Херцеговини.
Основну школу Илија је учио у селу Котражи у Драгачеву јер, у оно време, нигде није било ближе школе!
Кад му умру и отац Сима и стриц Моја, Илија се још врло млад запопи на очину нурију. Запопио га је митрополит рашко-призренски Игњатије у Петровој цркви код Нова Пазара.
У то време у Новом Пазару је био старешина Ејуб-Паша Фератагић новопазарац, који је својим тиранским поступањем био већ у душу такао и Србима и Турцима у целом санџаку новопазарском.
Да би се избавили од овога крвника а не управника, почну се главнији људи, Срби и Турци, договарати да огледају најпре молбом а за тим, ако молба не помогне, силом од њега се спасти.
Тога ради, године 1837, скупи се на Мрави-Поље, два часа на исток од Сенице, 5—6 хиљада људи које Срба а које Турака.
На том скупу изберу се посланици који ће ићи у Цариград, са жалбом на Ејуб-Пашу, а изабрани су ови људи: Поп Илија Церовић, Тимотије (Кнешчић) Рашковић ујак Илин, Тимотије Борисављевић из Нове Вароши, Аврам Обућина из Божетића; Никола Матијевић из Вилова, и Хамза Лакота (Турчин) из Сугубина.
Ујак Поп-Илин Тимотије не дадне Илији ићи у Цариград, него предложи да се место њега избере други, а оно да остане у народу докле се они врате из Цариграда. И тако на место Илино буде изабран неки Вараклајић учитељ из Нове Вароши.
Кад ови посланици оду пут Цариграда, Ејуб-Паша, видећи да је ово покрет озбиљан, дође сам у Сеницу, а растури своје ајане по народу уверавајући свуда да ће од сада бити бољи, него нека се народ умири и разиђе кућама. Народ, уздајући се у своје посланике које је опремио цару, не хтедне се разићи.
Ејуб-Паша, видећи то, опреми неколико својих момака на најбољим коњима да трче дан ноћ те да оне народне посланике стигну и врате.
Тако и буде; Ејубови момци изабранике стигну у путу, повежу их, и врате у Сеницу.
Међу тим је Ејуб-Паша, како је дошао у Сеницу, дозвао Попа Илију, изнајпре га лепо примао а после га окује! Кад пред пашу изведу враћене посланике, он нареди да се одмах посеку: Поп Илија, Тимотије, Аврам, Никола, и Хамза; а Тимотије Борисављевића и учитеља Вараклајића пошље у Травник везиру.
Скупљени народ, чим чује шта ради паша, разбегне се кућама, а отреснији људи оду у хајдуке.
Овде је Попу Илији сачувао главу Адем-Паша Љајић на Новога Пазара, коме је још Илин отац неко добро био учинио. Том приликом Ејуб-Паша поклони живот и Хамзи Лакоти а друге све исече.
Од тога доба, самим током догађаја, Поп Илија постане више заступник српскога народа у оном крају, него свештеник у својој нурији. У поповању наскоро га са свим одмени брат му Стеван, а он је само служио службу док је био млађи. После је и то оставио.
Онај покрет против Ејуб-Паше прозван је у народу Пашина Година.
Ејуб-Паша после тога на скоро умре, а на његово место дође син његов, ЈусуФ-Бег, који је Попа Илију страшно мрзио. Једном пошаље он четири своја момка да Попа Илију убију где га нађу. Ови Турци застану Илију у цркви, где је венчавао за момка девојку коју су други Турци хтели отети и потурчити. Турци стану пред цркву и викну:
— Попе! изиђи овамо да ти кажемо поздрав од твога побратима Халил-Бега (Адемпашина сина).
— Причекајте, људи Божји, рећи ће један од сватова: — док венча младу, изићи ће…
Поп Илија свршивши венчање, још с петрахиљем о врату, стане на црквена врата, и упита:
— Ко ме то зове?
— Ми те зовемо, рекну Турци, и оборе у њега пушке. Само један пробије попу петрахиљ, и рани га у леву ногу више колена, и други га омаше.
На то поп, који је оружје носио свакад, опали свој пиштољ и једнога Турчина обори на место, и сватови припуцају те још једнога убију а друга два утеку.
На два три дана после овога догађаја, травнички везир позове Јусуф-Бега у Травник, где га задржи скоро годину дана. За то време Поп Илија излечи своју рањену ногу. Рану му је лечио видар Турчин из Бела Поља.
Било је Турака који су видару нудили велику суму новаца, да Илији рану отрује, не би ли умрьо, али је он сваком одговарао:
— Волим свој образ него све Фератагића благо!
Пошто се Јусуф-Бег врати из Травника, врати се и за Церовића главу стара опасност. Донекле га је бранио Адем-Пашин син Али-Бег, а најпосле му и он поручи:
— Бежи куд знаш; више ти и ја не могу помоћи, јер сам се и сам завадио с Јусуф-Бегом!
Тако Поп Илија 1845 пребегне у Србију. Добивши овде од београдскога мутесарифа писмо за босанскога везира, Илија оде преко Бањалуке у Травник, одакле, с кавазом и с везировим писмом на Јусуф-Бега, дође кући и јави се Јусуфу, који га није узнемиривао за неко време.
Али године 1847 побију хајдуци турске порезнике, и узму им новце. Јусуф-Бег то потвори на Попа Илију, окује га у тешко гвожђе, и тако окована пошаље у Травник.
У пролеће године 1848 договоре се главни људи из нахије сеничке, те напишу молбеницу везиру, и пошљу му два човека: једнога Србина и једнога Турчина, да пусти Церовића који тамнује за права Бога.
Везир изашље у Нови Пазар свога чиновника који ствар испита на самом месту, и уверивши се да је Церовић прав, ослободи га, а Јусуф-Бега добро очерупа, и заповеди му да више у попа не дира.
Од тога доба Поп Илија је навалио то је озидао нову цркву на старом месту у селу Лопижама, а подигао је и школу поред цркве, и учитеља набавио.
Све ово извршио је Илија с околних народом, само је од српске владе добио помоћи око 200 дуката.
Осем тога, он се увек заузимао за свој народ, па и за сву сиротињу без разлике вере.
Човек паметан, праведан, одважан, он је устукнуо многе ситније глобаре и насилнике.
За такав рад и за тако држање, Илији је Турчин Мехмед Заировић спевао песму, која се овако почињала:
„Протужила сиротиња љута
Уз кољено Попу из Лопижа:
„„Аман, Попе, ако бога знадеш,
Ил’ помагај, или нас ис’јеци,
Јер овако дурат’ не моремо!““
Кад је Гиљфердниг путовао кроз сеничку нахију, и видео Попа Илију, написао је о њему ово:
У целој Босни нема духовнога лица више вољенога и више уваженога од Попа Илије. У земљи где заједно с арнаутским становништвом настаје и власт песничкога права, Илија зна бити и поп и јунак: у црвену фесу, с пиштољима за појасом, с обријаном брадом, он врло мало личи на свештеника: у својој цркви он чува петрахиљ, који су Турци пробили пушком на њему кад је венчавао девојку коју су мусломани хтели отети. Његова је сва наука што зна читати и писати, али му народ тако верује да је његова реч закон.1
Школа из Лопижа доцније је пренесена у Сеницу.
Турци су се од Попа Илије толико прибојавали, да су неке големе пећине зазиђивали, да их он не би, у какој прилици, употребио за бојне арсенале!!
Године 1860 маја 21, отерају га Турци у Сарајево, а отуда, као политички опасна човека, протерају га у Цариград. Из Цариграда се је, помоћу рускога посланика, избавио и дошао у Србију па је после живео на Ивањици.
Године 1862, Топал-Осман-Паша, идући на Црну Гору од Берана, позове Попа Илију да му дође у Сеницу. А кад овај не дође, он му жену и децу протера у Скопље (Доњи Вакуп на Врбасу), и кућу му са свим упропасти.
Породица Поп-Илина једва се 1864 избави тога прогона, и добегне у Србију.
Илија је умрьо у Ивањици на Св. Тројице 1869, и укопан је у ивањичком гробљу.
Био је раста висока, сух и коштуњав али јак телом; предњи су му зуби били врло ретки, а говорио је врло мало.
Свештеничких хаљина није никад носио а браду је увек бријао; увек је ишао с оружјем, и јахао је врло добре коње.
Турци су га тровали па је од тога имао неку бољку у желуцу од које је често јако патио!
Поп Илија је имао од руског цара златан протски крст о златноме ланцу.
- Собраније Сечинениј, 3, стр. 90. ↩︎