Хранисављевић Коста, родио се године 1807 у месту Иригу, у Срему, а старина му је у Крушевцу, откуда су му родитељи пребегли у Срем. Костино је презиме Живковић, а Хранисављевић се је прозвао по свом добротвору Храниславу1, који га је примио, школовао, и упутио у руску војну службу.
Хранисављевић, свршивши у Русији кадетску школу, прешао је у војску где је, служећи у кавалерији 6 година, дошао до чина подручничкога.
Док се је учио у кадетској школи, Коста је био врло вредан и уредан младић. Пуковник, управник ће школе, упита га једном:
— Константин Хранисављевић, ви не Серб?
— Ја Серб, ваше високородије! одговори младић.
— Трудно повјерит, настави пуковник: — ви так трудољубиви а, вјед, Серби ленивој народ?
— Мени је, вељаше ми покојни Хранисављевић 1861: — било врло тешко што мој пуковник тако ружно мисли о Србима, али му нисам могао ништа одговорити, јер своје земљаке ни познавао нисам.
По изласку из школе, кад сам прешао у војску, и отишао у Малу Русију, слушао сам често од сељака Малоруса песму која се почиње овако:
„Продам хату и комнату,
Будем сербоват!“
И на ову сам се песму срдио, али сам већ почео озбиљније мислити о српској вредноћи. Данас пак налазим да нам не би удило да смо мало вреднији!…
Служећи у руској војсци, Хранисављевић је 1829 с Дибићем прешао Балкане на Шипци. За тај рат добио је златну медаљу; а за утишање буне у Пољској 1831 златан крст за војничке заслуге.
Године 1832 Хранисављевић дође у Србију и 15 декембра постане командир кавалериском ескадрону, који је био гарда Кнезу Милошу.
После неког времена, Коста се врати у Русију, и остане онамо неколико година.
Године 1839 дошао је опет у Србију, и ступио у војску, где је 11 маја постао мајор.
У почетку се је потписивао Хранислав, а доцније је то презиме продужио у Хранисављевић.
Исте 1839 године јуна 18, постављен је за помотњика начелнику војнога штаба.
Године 1845 јула 19, Хранисављевић је постао начелник редовне војске и на том месту остао је више од 11 година.
Године 1857 октобра 13 постављен је за члана земаљског савета.
Пре тога Хранисављевић је дао београдској општини 3000 дуката своје уштеде с угодбом да му даје по 6 на 100 интереса на те новце док је год жив, а кад умре, новци остају општини.
И док је био у служби и примао плату, овај интерес није хтео узимати, већ га је поклањао општини на градску сиротињу.
А кад је оставио саветничку службу, Хранисављевић није хтео примити пензије из државне касе, на коју је по закону имао право, него је живео од интереса на оних својих 3000 дуката.
Пред крај године 1860, кад је живео као „саветник у оставци,“ понуди га Кнез Михаило да прими војно министарство које се онда звало Главна војна управа.
Хранисављевић, изговарајући се старошћу и слабим здрављем, отклони од себе ту кнежеву понуду. Кнез га зовне к себи и навали на њ да се прими.
Хранисављевић, не могући се одговорити, замоли Кнеза за ово троје:
- Без мога знања, Господару, нико да се не меша у војску, а ја не ћу радити ништа без вашега одобрења;
- На дворске ручкове да не долазим, и
- Ни једном консулу никад да не чиним похода!
Кнез се осмене, али му прими ова три услова. И тако је 31 декембра 1860 Хранисављевић постављен за начелника Главне војне управе — што је било равно војноме министарству.
Године 1861 септембра 22, уважена му је оставка на то звање. Од тога времена, одрекавши се пензије, живео је о интересу с оних 3000 дуката што је имао у општине.
Пред смрт своју страдао је од очобоље, али је ипак, више од две године, сваки дан писао неке белешке из свога живота; а куд су се деле те белешке после његове смрти није се могле сазнати.
За нашег првог рата с Турцима 1876 рече ми једном онако у разговору, да главни команданат војске треба да је млад и здрав човек. Треба да може бити на седлу дан и ноћ, вељаше он.
Хранисављевић је умрьо у Београду у својој кући 7 марта 1880, и сахрањен је са свима војничким почастима. Кнез Милан са свима министрима, и митрополит с многим свештенством, испратили су га до гроба.
Онда се је много говоркало у Београду да је уморен, и на телу су му се видели трагови од некаква убоја, тек судска истрага није то потврдила, а цела је истина да му је кућа похарана онда кад је издахнуо! Том приликом нестало је и његових диплома и рукописа.
Коста Хранисављевић се није женио, и са женама није никад имао никаква посла. Живео је као самац на особити начин: сам је себи стругао и цепао дрва; сам је садио воћке и окопавао своју башту; готово сваки дан ишао је пешке у Топчидер, или на Вилину Водицу да се напије воде, па се је после враћао кући. Осем хемороида, од којих је много патио, за другу болест готово није ни знао.
У соби својој, осем гвоздена кревета, стола и столице, није имао ништа друго. Сав украс био му је један Душанов крст који му је висио више главе.2
Хранисављевић је поред свога матерњега језика, знао немачки, руски, и француски. На перу је био врло јак, ма да му је слог оно пун руских речи и целих реченица. И рукопис му је био сличан с рукописом руским.
Говорио је тихо, фино, али течно и увек убедљиво.
Коста Хранисављевић помињаће се дуго у нашој војсци као старешина који је водио очинску бригу и о војсци као узданици отаџбине, и о сваком поједином војнику као делу војске. Он је био старешина необично оштар, али необично вредан и необично праведан.
О њему има врло много прича. Да поменемо овде бар две три, тек да се види какав је то био начелник војске.
Тако се је причало да Хранисављевић, као начелник војске, неке ноћи кад се нико не нада, зађе по шталама те прегледа војничке коње. Ако коме коњу па глави нађе зобницу, коју је сеиз заборавио скинути, узме је и однесе.
По смрти Хранисављевићевој, свештеник Исак Ђорђевић, узео је тај крст, и дао га палилулској цркви, где се и сад налази.
Или, на прилику, Хранисављевић хоће да сазна: какво мишљење носе војници о касарни кад иду на смену кућама, па за то изиђе, прерушен, чак под Авалу; ту се као путник удружи с војницима и пита их: како им је у касарни; шта је добро, шта ли је зло? Па ако дозна за какве неуредности, одмах их исправља…
Или:
Сретнувши војника да носи у руци живо прасе с пијаце, пита га, чије је прасе, и куд га носи:
Војник одговори да је официр, имерек, купио прасе на пијаци, па му дао, са заповешћу да га носи кући му.
— Пусти то прасе нек иде куд хоће, вели Хранисављевић војнику: — а ти иди правце том официру на рапорт, и кажи му што си урадио по мојој заповести!
Сви родољуби који мисле, кад год реч дође о васпитању и држању војске, сећаће се са захвалношћу имена Косте Хранисављевића!