Хаџи-Рувим, родио се је у селу Бабиној Луци, у нахији ваљевској, око године 1744. Крштено име било му је Рафаило.
Као млад момчић, обуче се једном од ђавоства у девојачке хаљине, па са женама и девојкама отиде некаквој Туркињи на прело. Кад се то прочује, и Турци га стану тражити да обесе, он побегне од куће и, по манастирима, стане учити књигу. Пошто се та његова кривица заборави, и он књигу изучи, врати се кући, па се ожени и запопи.
После неког времена умре му попадија, а он оде у манастир Боговађу те се закалуђери; по том године 1785 оде у Јерусалим на Христов гроб и, вративши се отуда, постане 1795 архимандрит.
Године 1802 завади се с прњаворским субашом, и потужи се неколико пута кнезу Алекси Ненадовићу, да би му променио субашу; а кад Кнез Алекса не могне то учинити, Рувим у почетку 1803 побегне из Боговађе у Студеницу, а оданде оде о васкрсу у Свету Гору. Али му се брзо досади потуцање по туђим манастирима. За то се, исте године у јесен, врати опет у Боговађу.
Кнезу Алекси није ни мало било мило што се Рувим вратио јер је, међу тим, на њега била бачена кривица да је писао оно писмо с Алексиним именом које су Турци ухватили на савској скели. За то му поручи: да одмах бежи из београдског пашалука (као да сумња једнако остане на њему); али му Рувим отпоручи:
— Кажите ви Кнезу Алекси нека сад бежи он; а ја сам доста бежао и скитао се. Не зна Алекса што је туђа кућа, и туђа земља…
Наста година 1804. Дахије почеше сећи кнезове и друге одабраније људе у Србији. Фочић Мехмед-Ага дође у Ваљево и, како дође, ухвати Кнеза Алексу, окова га и баци у тамницу.
Хаџи-Рувима спопадоше црне мисли. После вечере седи он у својој оџаклији према ватри, и узбуђено броји своје бројанице. На пољу је помрчина као тесто а у оџаклији се једва види од ватре и огњишта; друге свеће нема у њој. О зиду, више домаћинове главе, виси пушка крџалика, сабља сребром окована, и два пиштоља кубурњака. То је соби сав накит. У углу, десно од огњишта, полице су на којима се у сенци једва виде неке старе поцрнеле црквене књиге, до полица је мали орахов столић на коме је сав писаћи халат, а још даље је клупица, и на њој кутија са свима халатљикама за резање и шарање крстова и икона!
Хаџи-Рувим у тренутке душевнога мира маша се или за перо те паше књиге, или за сечиво те реже крстове и иконе — тиме он светује „рају око себе“!
У овај мах не беше му ни до писања ни до резања. Страшни гласи о сечи кнезова и других родољуба узнемирили су старца духовника. Његове очи само блену у огањ, руке његове броје бројанице, које потмуло звече на ноћној тишини у празној оџаклији, али је ум његов далеко, далеко: он прелеће по Србији места која је већ покапала мученичка крв, па одлеће и у она која ће текар покапати.
— Милостиви Боже! прошапта он: — ти једини смилуј се овому јадному народу!…
У тај мах, собња се врата отворише тако тихо као кад ветар неосетно ћарне, и пред Рувимом се обрете човек необична лика и одела. У руци држаше дугу пушку, и за појасом светле му се два пиштоља и јатаган. И пушку и пиштоље бејаше окренуо на молбу а не на бој. На глави му је повелика шубара коју је добро набио на очи, а доњу полу лица обујмили су му брци и густа црна брада.
— Добар вече, духовниче! рече незнани гост, готово шапатом.
— Бог дао добро! одговори Рувим.
— Благословите, духовниче!
— Бог те благословио, синко, одговори духовник, и очима питаше необична госта: ко је, и шта хоће у ово доба?
— Бој се, ти мене не познајеш, духовниче? Ја сам хајдук Цепиграбић за кога си јамачно слушао.
Рувим се трже кад чу то врло разглашено име.
— А којим добром овако у недоба? упита он даље.
— Дошао вам да ти се за нешто исповедим.
— Па лепо, синко: де седи, одмори се, и повечерај па сутра, Боже здравље, после јутрење…
— Дуго је до сутра, прекиде га хајдук: — сад дани иду брзо. Ја сам без душе предръо преко Маљена само с два друга: ето их пред портом, чувају стражу. Морам се још ноћас вратити бар до Планинице. Ко зна шта може донети јутро?
Рувим се појми да удари у длане, да му ђак донесе петрахиљ и књиге. Хајдук га задржа, рекавши:
— Не треба то духовниче а, ако хоћемо право, сад теби овде не може ни доћи нико, док ја не изиђем. Моји стражари тако чувају! Не молим се ја теби, духовниче, настави хајдук: — да ми духовујеш у Бога, него у београдског везира. Ево чуј све по реду: Ја сам у својему веку помлатио доста Турака. Последњега сам убио Неџи-Бега из Београда; и убио сам га на Црнокоси више села Косерића. За тога Неџи-Бега Турци обедише Мину из Сече Реке, отераше га у Београд и бацише у тамницу. Сад Мина труне у оковима, а ако бити, духовниче, што крив, то је и Мина. То Минино страдање на правди мене толико мучи, да сам неколико пута хтео сам отићи везиру и казати му да пусти права човека а да окује крива мене; али се све бојим: мене ће погубити а Мину не пустити, па две штете. За то сам ево потегао к теби духовниче, и молим ти се отиди везиру и кажи му нека пусти права човека, а ја се ево кунем теби да ћу се драговољно предати, па нек чини са мном што хоће, само кад чујем да је Мина слободан!
Хајдук сврши своју исповест. Рувим га гледа ништа не говорећи а у глави му се нижу ове мисли:
— Мој весели синко! Ти мене шаљеш да избављам главу Минину, а не знаш да и моја виси о длаци. Тек ћу ипак чинити што могу. Кад је тако, рече он гласно: — ја ћу, колико сутра, поћи у Београд да се молим дахијама за Мину: данас везир мало и суди…
— ’Вала ти духовниче као оцу! Лака ти ноћ! А кад хоћеш да дођем, можеш ми поручити преко Радоја Кобасице у Планиници.
Архимандрит га на ново поче устављати да вечера; ну хајдук не хте изговарајући се да није гладан. На прстима, лагано, измаче се из ћелије и из порте па звизну, другови му се одазваше, и иза тога сва тројица утонуше у густу помрчину.
Трећи дан после те исповести пред вече, стиже у Београд, и одседе у митрополији боговађски архимандрит Хаџи-Рувим с једним момком Дамњаном Весковићем из Брезовице.
Митрополит, примајући га, рече:
— Оче архимандрите, по Богу, како угоди баш у ову ватру?
— Шта знам, одговори Рувим: — од ватре сам и побегао!
Још се није ни одморио од пута, а турски кавази дођоше и одведоше га Кучук-Алији, кога је кућа била испод садашње главне београдске полиције.
— Не водите га ко мени, рече Кучук, кад му јавише да је Рувим у авлији: — Овде му је дете (То је био Петар Молер који је Кучуку моловао собе), него га водите Аганлији, па што му драго и с њим!
Кавази Рувима те ка Аганлији. Тамо беше неки вајни суд.
Старац, крепак здрављем, висок ставом, уман и пријатан беседом, чист оделом, поштован држањем — Рувим изиђе и стаде пред своје судије.
— Јеси ли ти калуђер Рувим из Боговађе! упита Аганлија.
— Ја сам, честита судијо, одговори духовник.
— Што ти буниш народ да не слуша цара и цареве већиле?
— Нисам, и не буним, честити суде!
— А што си писао Немцима књигу и с њима се договарао да дигнете буну на цара? Овде се мисли оно Кнез-Алексино писмо.
— То писмо нисам писао ја. То је беда на мене. Богу сам грешан, и сваки му дан грешим, а вама у том послу нисам крив ништа. Тек сила Бога не моли…
— Ти још пркосиш нашој сили! продера се Турчин: — И познаћеш да одиста имамо у рукама силу. Вуц’те га!
Кавази старца шчепаше и извукоше на поље. Турише га на страшне муке, да би им казао што казати није знао. Клештима му откидаху уштипке жива меса од сиса и испод пазуха, али с усана његових не откидоше ни једне речи, ни једне клевете!
После свих мука, поведоше га на градску стамболску капију. Старац се свим путем молио Богу по реду црквеному. Кад стиже на место где ће га погубити, он заиска још четврт часа да доврши молитве „на исход души“. И, гле чуда, то му дадоше.
Свршивши молитве, мученик рече:
— Готов сам; чин’те своје!
Оштра сабља сену, а глава Хаџи-Рувимова, она бистра, она умна, она дивна родољубива глава — слете с јуначких рамена; и још једна мученичка крв попрска српску земљу!
То је било 29 јануара 1804.
Турци београђани, особито они који држаху страну дахијама, бејаху веома радосни што овако брзо нестаје ових Срба који су били моћни опирати се њиховој сили. Али разумније међу њима, поред све те велике радости, обузимаше неки страх, што ови Срби умиру овако мирно као да се надају поздраво сутра устати. Томе се од раје никад нису надали!…
Хаџи-Рувим је Турке веома мрзио; то се види из његових записа по црквеним књигама којих је оставио врло много. Ево једне од толиких његових бележака. Записујући како се некакав Ђорђе Ђурђевић закалуђерио за владике ваљевскога Јаћима, Рувим додаје: „при проклјатом безбожном’ турецком цару султану Афтуламиду 12 числа богомрскога царствованија“!…
Али за оно писмо, за које су га дахије посекле, није био крив ни најмање.
Мир нека је његовој родољубивој души, а слава имену његову до века!
Допуна
О Хаџи Рувиму гледај у Radu 1 стр. 182—184 и 187 његове записе док је био у Вољавчи. Њих је приопштио Ђ. Даничић. А сама та рукописна књига, из које су извађени, налази се у Народној библиотеци у Београду.
И историја те књиге врло је интересна а записана је на једном њезином листу.