Хаџи-Никола Мијаиловић, родио се је у Сарајеву. Не зна се кад је дошао у Србију, али се прича да је био врло учен човек, и да је умео градити бојне шанчеве. Ми смо се с њим најпре срели у Црној Реци под командом Хајдук-Вељковом, кад је Вељко тим крајем завладао.
Године 1811, кад се је Вељко из Црне Реке преместио у Крајину, повео је и Хаџи-Николу, и поставио га бимбашом и управником шанца на Великом Острву у Дунаву.
Пошто Неготин падне, после Вељкове смрти, Карађорђе постави Хаџи-Николу главним управником у Поречу. И он у дно Пореча начини мали шанчић и утврди га великим топовима против турских лађа које су надирале уз Дунав.
Борба се отварала све већа и све жешћа: Турци су наваљивали великом силом, а Срби су се бранили упорним јунаштвом. Хаџи-Никола је имао побратима Ђорђа Владића који је, кад се већ видело да се одржати не могу, горе на Гребену превозио народ на леву страну Дунава, докле је Хаџи-Никола на доњој страни бранио Пореч од Турака.
Хаџи-Никола је рекао Владићу:
— Побратиме, ја ћу бранити острво, а ти превози народ! Ако видим па се не могу одржати дићи ћу барјак, те ти онда дођи с лађом да превезеш и мене!
И тако се је бој продужавао.
Једне ноћи, кроз густу маглу и помрчину, провуку се уз Дунав од српске стране неколике турске лађе, и извезу војску на сред острва Пореча, између вароши и Хаџи-Николина шанца. И тако непријатељ његов шанац опколи са свих страна.
Они што су били у Поречу навале превозити се на леву страну Дунава, а Хаџи-Никола није имао куда, нити му је Владић могао доћи у помоћ по обећању.
Уз Хаџи-Николу тада се находио кладовски кнез Крачун (кога је држао код себе највише за то да се не би тајно договарао с Реџепом за којим му је била сестра), поречки кнез Стеша Јорданов, и око седамдесет добровољаца.
Храбри и поштени Хаџи-Никола, опкољен с једне стране водом, с друге турском војском, и без хране коју је пре сваки дан добијао из вароши Пореча, није знао шта да чини друго него се на позив Реџепов, са својим добровољцима, преда на веру коју им је Реџеп задао „да ни једном длака с главе не ће угинути.“
Али неверни Реџеп, кад их прими у своје руке, Крачуна пусти да иде у Банат, а Николу и Стешу веже и доведе на пољану код садашњега Милановца, на место које се зове Ратеска, и ту их обојицу посече, па главе њихове набије на коље.
Остале добровољце најпре огласи за робове, и све их оплени, па после заповеди те им се свима изодсецају главе и донесу пред њега.
Тако је прошао јунак Хаџи-Никола са својим славним друговима бранећи Пореч несрећне 1813 године!
Вечна слава, вечна захвалност онима који су овако главе своје дали за отаџбину своју!