Хаџи-Мелентије Стевановић1, родио се је у селу Бирчу, у нахији сребрничкој, у Босни.
Књигу је учио по манастирима а покалуђерио се је у манастиру Троноши, у нахији зворничкој (сада подринској).
Године 1794 ишао је у Јерусалим на Христов гроб. Враћајући се из Јерусалима, свратио је у Цариград те израдио царски ферман да може оправити стари краљевски манастир Рачу у ондашњој соколској а данас ужичкој нахији.
Оправку манастира почео је 1795 године.
Мелентије је био човек веома отресан, јако заузет за интересе свога народа, нелен изложити се и великој непријатности само да уради што је држао да је право и да је његова дужност.
За њега оно, у почетку 1804, Фочић Мехмед-Ага, вели:
„Док запалим Рачу украј Дрине,
И погубим Хаџи-Мелентија,
Кој’ је иш’о преко мора сињег
Те је влашку ћабу походио,
Пак се узгред у Стамбол свратио,
И од цара ферман излагао
За стотину жутијех дуката,
Да Власима богомољу гради,
Да је гради за седам година,
Начини је за годину дана.
Ево има шест година дана
Како зида покрај цркве куле,
А у куле набавља џебану
И по мраку топове привлачи:
Видиш, јолдаш, да се нечем нада“!
Нема доказа да се баш оволико спремао Хаџи-Мелентије за устанак, али да је био лично спреман, и да се је међу првима јавио на борбу, то је доказано. Још године 1804 он је на Дрини радио онако како су радили они у Шумадији, и у нахијама ваљевској и шабачкој; а године 1805 месеца јула, већ је, као војвода соколски, чувао свој крај од Турака. И као војвода, Мелентије је боравио у Рачи, а утврђења су му била на Плијескову, скоро онде где је сада Бајина Башта.
Године 1810 јула 3, Мелентије је изабран за митрополитова намесника. Из саветскога писма о том избору вреди извадити нека места као на прилику ово:
„При лишенију митрополита у Србији, свештенство је без наставника, а народ без пастира црквеног, за то је врховни предводитељ српски Георгије, са саветом, определио архимандрита Хаџи-Мелентија Рачанског, да је он митрополитски намесник, да управља свим чином свештеничких и монашеским; да збира све приходе митрополитске, и од тих савету рачун да даје“.
Даље се у писму наређује:
да се саберу у свакој нахији, проте, игумани, попови, кнезови, кметови, и др., да им се ова наредба прикаже, те да свештеници сабирају од народа што је и пређашњи митрополит сабирао, како ти:
- Обичне мирије — по 4 паре
- Димнице на главу — по 12 пара
- Венчанице — по 2 гроша
- Од манастира — по 25 гроша
- Од цркве — по 10 гроша
Те приходе кад покупе, донеће Хаџи-Мелентију у Београд, а он ће од тога рачун давати савету.
Свештеници, сваки у својој нурији, да имају пописати све душе, и држати тевтер живих, умрлих, и венчаних, и о том ответ да дају г. намеснику митрополитском иже в Белградје“.
Хаџи-Мелентије је с Миланом Обреновићем и Михаилом Грујовићем, као народни депутат, ишао у Русију да тражи Србији ратне помоћи. Том приликом добио је златни крст о златном ланцу, који се и сад чува у ризници манастира Раче и један брилијански прстен.
Године 1811, Мелентије је изабран за владику шабачкој јепархији, и отишао је у Шабац те управљао јепархијом, али за јепископа није посвећен.
Истина је Карађорђе 4 априла 1812 писао Проти Ненадовићу да је „намеран о Цветима поставити Хаџи-Мелентија владиком“, па је, тога ради, заповедио да дођу војводе и по три кмета из општина на то весеље;2 али ово, не знам са чега, није извршено; и оне нумере у Карађорђеву Протоколу које говоре о владичкој мирији, ни мало не показују да је Мелентије посвећен за владику, него му је наплаћивано што од попова припада владици, као и док је заступао митрополита у Београду.
Несрећне 1813 године, кад је борба планула на све стране, Хаџи-Мелентију је заповеђено да распише по јепархији да се по црквама и манастирима држе богомоље за победу над непријатељем, а и сам да се находи по граници народ и војводе да храбри!
После пропасти, прешао је у Срем, и станио се је у Фрушкој Гори.
Кад се је Србија на ново дигла (1815), и мало се ослободила, Хаџи-Мелентије се је вратио у Рачу као у своју кућу.
Прича се да му је тада Кнез Милош искао онај брилијански прстен који је добио у Русији, по што га он, као духовник, не може носити. Мелентије не дадне прстена, те с тога настане нека омраза између њега и Кнеза Милоша. Кад је доцније Мелентије умрьо, калуђер Моја узме прстен и однесе Кнезу Милошу.
Гонећи се једном са сељацима око неке манастирске земље, Мелентије се је био јако наљутио. У љутини нагна хата на некакав ров, те ту спадне с коња и угане ногу. Од тога је остао хром; и у последње време свога живота ишао је на штакама.
Хаџи-Мелентије је умрьо 27 марта 1824, у манастиру Рачи, и онде је укопан. На гробу његову лежи плоча са записом који је изрезао игуман Серафим тек 1851 године!…