Хаџи-Јосиф, родио се је у селу Добрињи, у нахији ужичкој 1777.
Мати његова, оставши удовица, преуда се у село Прислоницу, у нахији рудничкој, и доведе сина са собом.
Године 1807, војвода руднички Милан Обреновић и Газда Никола Милићевић из Луњевице, оправили су стари манастир Обровин, који је доцније прозван Вујан по имену планине Вујан. У том манастиру био је старешина неки поп Радисав Милошевић стриц Јосифов.
Јосиф је ту научио књигу, па се запопио, а пошто му је на скоро умрла жена, закалуђерио се је и после Радисава постао игуман у Вујну.
Године 1833 ишао је у Јерусалим, на Христов гроб, и за то се је прозвао хаџија.
Овај човек је манастирску цркву измоловао и украсио, подигао звонару и купио звона, имање увећао, гору забранио и очувао; са четворицом браће калуђера живео је у љубави, и био је углед сваке врлине хришћанске и свештеничке.
За првога народнога устанка, Јосиф је војевао, и на Делиграду је једном рањен, али се извидао од ране.
Остаревши и предвиђајући да му се смрт приближава, Хаџи-Јосиф је, поред велике тековине својему постригу манастиру Обровину (данас Вујну), свима манастирима и свима црквама у рудничком округу оставио и нешто у новцу.
Преминуо је 16 марта 1852 и, с великим учешћем околнога народа, сахрањен је код манастира о ком се је за живота тако много и тако успешно трудио.
Лака му црна земља!