Хаџи-Захарија, пећски митрополит, „обновитељ Дечана,“ родио се је у селу Винцима, у нахији кумановској, од прилике 1754.
Захарија је био један од оне шесторице ђака, које је Хаџи-Данило скупио у Дечане и настао учити их и спремати за калуђере. У Дечанима се је, дакле, Захарија учио, закалуђерио, напредовао у чиновима црквеним и, уза свога учитеља и добротвора Хаџи-Данила, толико трудио да је с њим заједно заслужио звати се „обновитељ Дечана“.
Захарија је с Хаџи-Данилом најпре путовао по Херцеговини ради писаније а после је, опет са својим учитељем, био у Бугарској, у Цариграду, и у Јерусалиму, те је на тај начин и он постао хаџија.
Хаџи-Захарија је наследио све хришћанске врлине својега учитеља и духовнога оца Хаџи-Данила; онако исто старао се је о манастиру, онако место учио је народ љубави и богоугодном живљењу, само је у знању био претекао доброга учитеља свога. Јер је, научивши добро грчки језик, читао грчке књиге, и користио се знањем које је црпао из њих. Он је био на гласу као најученији калуђер у оним крајевима.
Та својства препоручила су га те је од Дечанског игумана постао Пећски Митрополит.
И као митрополит, старао се је Хаџи-Захарија о Дечанима. Често је долазио у Дечане и браћу световао да живе у љубави и да чувају манастир.
— Угледајте се, говорио им је он често: — на нашега учитеља Хаџи-Данила: он нам је свима био углед за труд и за смерност!
Кад би кога монаха произвео за јеромонаха није хтео узети за то ни паре.
— Од вас не ћу узети ништа, говорио је он калуђерима дечанским: — него ћу вам још помагати докле год узаживите у љубави, и докле год се трудите о добру манастирском. Ако ли чујем да се тужите Турцима, и један другога опадате, онда ћу вас глобити, и узећу вам све што имате, јер је боље да ваше имање узмем ја, него да га дате турским старешинама!
У време грчког устанка 1821, кад су Турци обесили патријарха, и кад су готово све православне владике позатварали, и Хаџи-Захарија је допао тамнице заједно са својим протосинђелом Калиником, и тамновао је скоро годину дана.
Изишавши из тамнице, био је тако оболео да је мислио крај животу му је са свим близу. За то дозове браство из Дечана, поучи га, очита у цркви опроштену молитву, и благослови сав народ своје јепархије.
Срећом он тада не умре него оздрави, и живео је још неколико година.
Пред што ће умрети, Хаџи-Захарија је пред браћом калуђерима и многих хришћанима рекао ове речи:
— Праштам свима својим непријатељима који су ме опадали код турске власти. Они ће мене жалити после моје смрти; они ће кукати на моме гробу кад им дођу владике Грци!
На крају године 1830, преминуо је овај достојни пастир Христова стада, и сахрањен је у гробницу свога учитеља и добротвора Хаџи-Данила!
Духовници из свих манастира српских, великих и малих, настаните, навалите, да се и о вама овако може писати на славу вашу, на добро вери, а и на радост самим писцима!