Хаџи-Ђера, моравачки архимандрит, родио се у селу Црнући, у нахији рудничкој, у племену неких Матића који славе Св. Арханђела.
Кад се рашчуло да дахије хватају и секу све чувеније људе у Србији, Хаџи-Ђера је већ знао да се и њему спрема турска сабља. За то се је склањао и чувао од Турака. Али неки Рупић из Мораваца наведе Турке на Хаџи-Ђеру баш кад се он налазио у манастирској њиви крај реке Љига. Ту га ухвате, одсеку му главу и однесу, а тело су му калуђери нашли тек после три дана, и сахранили су га с јужне стране цркве, између садашње школе и цркве, где су гробови Попа Милоша1 и Попа Адама. На гробу му нема ни плоче ни крста: мисли се да је тога било па је, кад је зидана нова црква, по дивљем веровању да се тако ваља, све полупано и у темеље новој цркви бачено!
На месту, крај Љига, где је нађен мртав Ђера, био је до скора мали камени белег, па га сада нема: или га је вода одронила и однела, или га је земља засула.
Други опет мало другојаче причају о Ђериној смрти. Ђера је, веле ови: — носио за појасом о сребрном ланцу кашику, виљушку, и ножић, чиме се служио кад је на путу или у нурији. Кад су га нашли заклана у њиви поред Љига, био му је у руци тај ножић, као божем да се је сам заклао; али у то није нико веровао: сви су видели да је њега крвничка рука заклала.
Ово друго причање не вели да је глава његова одсечена и однесена, као што тврди оно прво.
Разбирајући у Моравцима што више о Хаџи-Ђери, наиђох на човека који ми исприча ову причу:
Откад сам зазнао за се, вељаше тај мој приповедач: — слушао сам за страшну крвну освету међу сељацима из села: Мораваца, Липља, Пољанице, Козеља, Ивановаца, Бранчића, Гукоша и Дића, која су сва нурија цркви Моравцима. Не прође и месец дана, па се тек неко јутро зачује пред којом кућом запевка, и ми деца од својих старијих дознамо да су некога нашега сељака из освете убили сељаци из кога другога села с којим је наше село било у крвној омрази.
Иза тога ће проћи неко време, па ће тек наши старији у кући стати казивати како су сада наши сељаци заменили убијенога, убивши некога сељака из убилачкога села.
Ова крвава позајмица трајала је дуго, стајала је скупо, и нико није могао прекинути је: нико није умео измирити закрвљене браће. Турци, ондашње старешине, нису чинили ништа, а савети добри људи нису помагали ништа.
И тако су се мајке и сестре, једне за другима, завијале у црно, и уза старије осветничке гробове ницали су све нови и јаковни.
Е, већ нико није знао кад ће једном бити крај овој крвној освети међу суседима и својим људма.
Једном о васкрсу, прича мој приповедач даље: — мене бејаше отац одвео цркви да се причестимо. Силни се свет беше слетао Моравцима; бејаше народа не само из манастирске нурије, него и из рудничких села: Смрдљиковца, Шутаца, Калањеваца, Живковаца, Бањана, Бождаревца, Славковице, и Баха; и из села ваљевских: Цветановаца, Велишеваца, Бабајића, Латковића, Рачевића, Пепељевца, Придворице, Стрмова, Дучића, Мушића, Миришта, Топлице, Ратковаца и Лајковаца, и из београдских: Чибутковице, Жупањца, Ћелија, Петке, Кука, и Барзиловице.
Прави сабор, какав највећи може бити.
Зора презорила, јутро освануло, и сунце већ огрејало — а у цркви не гори ни свећа ни кандило: нити се ишта спрема да се богомоља почне!…
Моравачки игуман који се је скоро вратио из Јерусалима с Божијег гроба, здрав, хода по ћелији, броји бројанице, и моли се Богу сам у себи и често дубоко уздише.
Људи се чуде и један другога запиткују:
— Са шта ли се данас, на васкрс, не служи служба у цркви?
Сваки тако пита а нико не даје одговора на то питање.
Најпосле, неколико старих уважених људи, из оних села која су нурија манастиру, дигоше се те к игуману у ћелију:
— Оче, игумане! рекоше они: — молимо те, хоће ли бити данас у цркви службе и закона за људе? Ево се силни свет слегао да прими закон!
— Нема службе, нема закона за вас, одговори игуман: — нити ће га бити докле год ви успроливате братску крв као воду!
— Духовниче! Ми се молимо теби, као свом старијем: немој оставити оволики свет без закона́; знаш, овде има људи старих подобних мрети; многи, бој се, не ће ни дочекати да још који пут дође цркви!
— Какав закон тражите ви од цркве, кад живите преко закона; пружате се за закон Божји а руке су вам мрљаве од братске крви! Не! Вас ради ја не смем приступити к часној трпези!…
— А зар нема никаке помоћи? Зар нам не можеш духовати греху? Кажи какву хоћеш јепитимију, примићемо је, и испаштаћемо се!…
— Тако говорите сад овде, пред светим храмом; а чим се вратите у села, заборавићете што сте рекли, и убијаћете један другога, као да сте злотвори а не браћа и своји људи.
— Ево ми се теби молимо: реци ти што год хоћеш, па — проклет, триклет да је ко тебе не послуша.
— Ако се закунете овде пред светом црквом да ћете опростити једни другима, и да ћете се измирити: онда ћу преврнути одежду на опако, служићу службу, и причестићу вас. Па, ако одржите клетву и мир међу собом, биће вам причешће на здравље и на спасеније души, ако ли је не одржите — оно ће вам се окренути на проклество, на погибију вама и породу вашему!…
Људи присташе, и заклеше се за себе и за оне који су остали дома.
После тога, Хаџија игуман одиста обуче одежду на опако, и одслужи службу.
По свршетку службе, и пре него што би почео причешћивати, онако обучен како је служио, с крстом у руци, изиђе у порту. Сад призва све сељаке из завађених села, и заповеди да све два и два приступају ко часному крсту који он држи у руци.
Сељаци послушате без једне речи. И ено их приступају све два и два; најпре се приклоне, прекрсте се, целивају крст, пољубе духовника у руку, па се онда њих два пољубе у образ говорећи један другом:
— Опрости, брате!
— Да је просто од данас до века!
— Христос међу вас! додаје радостан игуман!
Кад се сви тако ижљубише и измирише, игуман се врати у цркву, отвори двари, и причести све који су били за причешће.
Од тога дана прекиде се крвна освета у моравачкој нурији; и данас људи захвално помињу доброга игумана који учини што нико други не могаше учинити: прекрати несрећну крвну освету међу браћом.
А који је по имену тај мудри и добри игуман?
Нико ми не умеде казати: сви су га звали Хаџија, Игуман Духовник, а имена му нико није помињао.
До почетка године 1804 у Моравцима је био архимандрит Хаџи-Ђера за кога Вишњић пева:
Моравцима цркви допадоше (Турци),
И ту Хаџи-Ђеру погубише,
Јер и он зна злато растапати,
И са њиме ситне књиге писат’;
Те Дахије цару опадати
Око себе рају световати“.
А је ли ово био главом Хаџи-Ђера, или други који игуман не умем казати. Умем рећи толико: да је ово било од истине, и да за то вреди да се запамти.
- Поп Милош је на самрти својима рекао: „да ме сахраните поред гроба Хаџи-Ђерина“. И с ојта га је тако и сахранила! ↩︎