Хаџи-Данило, архимандрит, обновитељ Високих Дечана, родио се 1708, у Паштровићима.
У Дечане је дошао 1764 године, и тада је у том манастиру нашао само једнога свештеника, родом Цинцарина. Сви други су се разбегли које од зулума а које од немаштине у манастиру.
Данилу је највећа невоља била како да нађе браће калуђера за Дечане. И одиста их није имао где ни тражити. За то скупи 6 ђака, и навали учити их и спремати за свештенике. Кад му се ђаци добро спреме, покалуђери их сву шесторицу.
С њима је сада навалио и да што заради и привреди кући, и да црквено правило уредно врши, и да народ поучава у вери и у добром владању.
Једном је Хаџи-Данило отишао у Херцеговину у нисанију, и одонуда је донео врло велику помоћ манастиру.
Кроз неко време чистим животом, светом науком, и вредноћом у својој кући, Данило стече поштовање не само у Срба него и у Мусломана. Многи Арнаути звали су га да их први пут шиша децу, па су се с тога кумакали с њиме. Најзнатнија и најбогатија поглавица арнаутска, Рамосић, звао га је да му свако дете шиша, и поштовао га је као год што Хришћанин свога кума поштује.
Године 1804 јануара 10 Данилу пише црногорски владика Петар Први да ће скоро Срби и Црногорци устати на Турке, па га светује да гледа сачувати манастир и старине у њему од турске најезде.
Данило тада сазове у манастир све знаменитије људе из околине, како Хришћане тако и Турке. Кад људи ти дођу, он им изнесе Душанов и друге драгоцене крстове и старине па рекне:
— Звао сам вас да иштем од вас новаца у зајам, те да купим жита да израним браство, а ја вам дајем у залогу ево ове крстове и друге црквене старине.
На то арнаутска поглавица Рамосић одговори:
— Куме, што ће мени та залога? Ја ћу ти дати новаца и онако, само ми дај темесућ (облигацију).
— Настала су чудна времена, рекне Данило: — могу рђави људи доћи и ове ствари разграбити: боље је да су оне у вас.
Десио се бејаше ту неки трговац из Ниша који узе у залогу Душанов крст, и даде 10 кеса новаца (5000 гроша).
Рамосић такође узе један скупоцени крст, и даде 10 кеса новаца. И други узеше ко шта милова, те се скупи 40 кеса.
За половину тих новаца, Данило одмах купи жита од тих самих људи.
Не прође много а букну српски устанак. Пећски паша с војском дође у Дечане, и стаде питати Данила да ли у њега нема каквих писама из Србије, и искати новаца за издржавање војске. Игуман га је уверавао да нема ни писама ни новаца, а паша онда хтеде поробити манастир.
Сад дође Рамосић, с поглавицама арнаутским, и увери пашу да је Данило мало пре од њих узајмио новаца да купи жита за манастир, и да је за тај зајам заложио манастирске крстове!
Паша чувши то, крете се из манастира не тражећи на ручка, а камо ли што друго.
Пошто та опасност мину, Данило дозове арнаутске главаре па им рекне:
— Манастир овај и моја браћа калуђери нека су вам на аманет, а ја идем у Бугарску да би што милостиње прибрао!
— Нека ти је срећан пут, куме, одговори Рамосић: — а док је на нама наших глава ниједном твом калуђеру не сме нико ништа!
Прошавши Бугарску и Цариград, Данило оде у Јерусалим, те тако постане хаџија, па се врати у Дечане с доста прилога у новцу и у стварима.
Овом милостињом измоловао је темило, и начинио једну велику кућу за госте.
Рамовић сада позове Хаџи-Данила и друга му Захарију својој кући на гозбу, и частио их је два дана. Тада им покаже чисту зграду где је сместио часни крст, и над њим је палио кандило да гори.
Хаџи-Данило му лепо захвали за толику пошту, па му понуди новце да узме крст.
— Немој, куме, молим те, рекле Рамосић: — нека остане у мене још годину дана; ја ћу га лепо чувати. Од како је овај крст у мене, жена ми је родила два сина, и све друго напредује ми лепо…
Данило му учини по вољи, и крст је узео тек после две године.
По Хаџи-Захарији, калуђеру, пошље он у Ниш новце за Душанов крст, а честити Нишлија врати крст узевши само половину новца; другу полу опрости манастиру.
Темпло је у Дечанима Хаџи-Данило свршио 1813.
У то време дође у Дечане пећски митрополит Јанићије, те Хаџи-Данила постави за архимандрита.
Сад је навалио те начинио зграде око манастира. Све ово беше узрок да су људи из околине овога Хаџи-Данила и његова друга Захарију, праведно називали обновитељи манастира Дечана.
Како му је Бог дао необично дуги век, Хаџи-Данило је под старост предао управу манастирску Хаџи-Захарији који је већ био постао игуман.
Хаџи-Данило је преминуо 1820 у Дечанима, и погребен је у манастиру којему се са свим праведно зове обновитељ.