Филиповић Тодор, родио се у Руми у Срему, а старина му је у селу Врелу, у ваљевској Тамнави.
По свршетку наука, био је отишао у Русију, и постао професор у Харковском университету.
Српски посланици: Прота Матеја и Јован Протић, године 1804, идући у Петроград удара на Харков, и склоне Филиповића да остави руску службу; и да пође с њима у Србију.
Веома је занимљиво и карактерно за ондашње доба и људе оно што пише Прота о том.1
Свршивши посао у Петрограду, посланици се врате заједно с Филиповићем, и у Србију стигну првих дана месеца јануара 1805.
Том приликом Филиповић је свратио у Карловце и у Руму своје место рођења. Прешавши у Србију, Филиповић се прозове Божа Грујовић место Тодор Филиповић. Тим је, веле, хтео заклонити се од каквога гоњења од аустриских власти?
Овај Божа Грујовић (Јован Филиповић) написао је прво уређење управнога савета, и спремио оно слово које је хтео говорити на скупштини 1805, где се је имао уредити тај савет, и које се почињало речма: „Закон је воља вилаетска“!
Кад се те 1805 године о Великој Госпођи уреди први савет, и оде у манастир Вољавчу да станује, Божа Грујовић му ја био први секретар, и живео је са саветницима како се је онда могло живети.
Савет се је доцније преселио у Боговађу, па у Смедерево, и, најпосле, у Београд.
Грујовић је ишао свуда са саветом, и свуд је радио и умом и пером колико је могао.
Једном, године 1806, слан је с Протом Ненадовићем у Беч по народном послу, па се по повратку опет станио у савету.
Године 1807, по пресељењу савета у Београд, Божа се разболи, и оде к брату своме да се лечи, па је и умрьо 1807 у Новом Саду, и сахрањен код саборне новосадске цркве.
- Мемоари, стр. 113—116. ↩︎