Филиповић Ђука, кнез лепенички, родио се у селу Јагњилу, у нахији крагујевачкој.
Ђука је био кнез још за Турака. У његових потомака чува се данас прстен на коме пише „Оборкнез Ђука 1801.“
Прича се да је Ђука, као кнез, дао Турцима 2000 дуката да му не долазе у кнежину. Турци су новце примили, па после тога још више навалили на лепеничку кнежину као гусеница на лист.
Тада се Ђука договори с Карађорђем и Станојем Главашем да се дигну против Турака.
Кад је устанак (1804) букнуо, Кнез Ђука је стао у прве редове народних вођа. Под њим су били и одликовали се ови:
- Димитрије Парезан, капетан, кога ваља видети под његовим презименом;
- Илија Бимбаша, из Крагујевца, који је погинуо па Бањи;
- Сава Бимбаша, из Трнаве, погинули на Букоровцу;
- Ђорђе из Комарица, честит борац, погинули на Јагодини;
- Гавра Буљубаша, из Крагујевца, и
- Урош Новковић, из Жабара.
Ова последња двојица храбро су се борила у биткама, па су оба умрла код својих кућа.
Године 1813, Кнез Ђука није бежао никуда него се је предао сили, и Турци су га оставили у власти, као кнеза лепеничкога.
Године 1815, муселим крагујевачки, чувши за неко врење у нахији рудничкој, дозове Кнеза Ђуку у Крагујевац, па га задржа као таоца. Али лепеничани, и ако су на тај начин остали без вођа, устану на Турке, и за вођа узму Газда-Петра Топаловића из Грбица. С ових вођем, и с браћом гружанима, они опколе Крагујевац.
Турци крагујевчани, после неколико дана одупирања, једне ноћи оставе Крагујевац и побегну к Јагодини, потеравши са собом и Кнеза Ђуку. А кад Срби опазе да су Турци побегли, појуре за њима, и стигну и нападну их близу Таборишта: тада Турци Кнеза Ђуку свега исцепају ножевима, и изгазе коњма па га, тако ојађена, оставе на путу.
Од тих рана и убоја, Ђука се је некако извидао и, кад је 1815 Марашли-Али-паша ишао из Ћуприје у Београд с војском, онда су га, по наредби Кнеза Милоша, Вујица Вулићевић, Прота Ненадовић и Ђука Филиповић пропраћали кроз Шумадију до Београда.
Кнез Ђука је умрьо у Јагњилу, где се је и родио. На његову гробу има само ово записано:
„Кнез Ђука 1818.“
Кнез Ђука је имао, кажу, велико имање у Крагујевцу; она ливада где је данас крагујевачка железничка станица, веле да је била чаир Кнеза Ђуке.
У потомака Кнез-Ђукиних данас се налазе ове ствари:
- Прстен са записом који је напред поменут;
- Мали врло фини са сребрним корицама ножић који је Ђуки поклонио Хајдук-Вељко;
- Велики нож с дугачким турским записом;
- Сабља која је, по причању, на Карановцу 1805 одсекла главу Згури Мехмед-Аги; и
- Мала иконица Св. Богородице коју је Ђука носио кад је у рат ишао.
Све ове ствари биле би накит за српски народни музеј у Београду.
Кнез Ђука је био човек средњега раста, бркат, и густих састављених обрва.